Српски сион

СРПСКИ

сион

БР. 22.

патријарашко-народног тајника, о издакању манастирске земље под закуп (ову је одлуку саб. одбор хтео извести, ал му се нпје дало), о верозаконском приносу, креирање нсвих места и избор „сталних" фондовских чиновника, покретање „Српског Митрополијског Гласника" на рачун народно-црквених фондова. И кад је ове одлуке саборске саборски одбор већином у живот увео, и не чекајући на превишњу потврду, за које одлуке сабор није ни закључио, да се за њих изиште превишња потврда, него је саборски одбор и без упутства саборског за неке искао превишњу потврду, па што није био ни позван, што му је с меродавног места и примећено; како се онда слаже то његово извршење са тврдњом, да ни једна уредба ни одлука не може се извести пре превишње потврде ? Или он држи, да је довољно неке саборске уредбе и одлуке само поднети на превишњу потврду, и да се оне могу извести и пре потврде ? Ако је то мислио, онда је тиме показао, даје пређашњи уредник овог листа пречасни г. прота Јован Јеремић имао право, што је у 45. бр. за 1897. за радикале рекао: „ Ако радикали у најновијем наре^ењу Саб. Одбора, гледе сазива еп. скупштина уз нове изборе, виде узурпацију неког права, које Саб. Одб. не припада, и неко ограничење епархија — њима није ни замерити. Они и не могу видети што умни људи виде. Њиховој игноранцији, па макар била маскирана и доктринама, а специјално гледе тумачења наших автономних 8акона, видокруг је тако узан, поглед тако мутан, да их човек само — сажаљевати мора. Радикали су у том погледу гшзега р1еђз, без разлике сви, који су до сада у питању еп. скупштина покушавали — да нешто кажу. За њих је најбоље да се ограниче на фразе, грдње и агитације, за коју нпшта друго и не треба. То је област њихових духова, у томе су мајстори. То им радо признајемо. . . Чим се појаве на светлост истине и знања, они су спржени. Мрак је њихово царство." Исто нам његово мншљење и извршење долази као оно тврдња др. Јове Субо-

тића на сабору 1869. : да патријар може руководити рад саборски и ако није председник! Не треба велике памети да се види, да чим се уредбе и одлуке саборске имају отправљати на превишњу потврду, да се не могу пре потврде ни изводити. Како је пак саборски одбор могао рећи, да се све уредбе и одлуке саборске имају отправљати на превишњу потврду, поред свег тога, што се то не може известн ни из §. 3. IX. зак. чл. од 1868., ни из §§. 19. и 22. б.) саборског устројства од 1875.; то не знамо себи да протумачимо. По том § у сабор истина не може у постојећим уредбама учињене измене, и надопуне и тумачења изводити без превишње потврде, и нове уредбе у живот уводити пре потврде; ал му по њему припада право да остале с.воје одлуке — за кључке у живот уводи, за које се и не мора искати превишња потврда. Па не само да по §. 3. IX. зак. чл. од 1868. сабору припада право, да све оне своје закључке-одлуке, којима се не доноси нова каква уредба, или се у постојећим не чине измене, допуне и тумачења, може и без превишње потврде, за које у осталом и не треба исте потврде, у живот увести, него му то право не крати ни §§. 19. и 22. б.) саборског устројства. У §. 19. је говор о томе, шта спада у делокруг саборски и по њему се имају само статути наведени у истом §. поднети на превишњу потврду, а нема спомена о томе, да се сваки закључак-одлука саборска мора шиљати на превишњу потврду. А у §. 22. говор је о томе, шта све спада у делокруг саборског одбора а не сабора. У том §. под б.) наводи се: „да саб. одбор обнародује и извршује сабором донешене, највишом потврдом снабдевене и у делокруг саборског одбора спадајуће уредбе (статуте) и одлуке и да контролише органе, који су уредбама установљени." Из наведенога се дакле јасно види, да нема спомена у наведеним од саб. одбора местима говора о томе, да се сваки за-