Српски сион

Стр. 6.

СРПСКИ сион

Б р. I.

По истом устројству, које је 1868. задобпло иревишњу потврду, уступљено је нашпм црквеним општинама и право избора ђакона, пароха и протоирезвитера — прота. Време од 1869. до данас јасно је показало, да је народу нашем сувише велика слобода, што је задоби потврдом рада саборског од 1865.ј доста шкодила, пошто од тога времена по многим нашим црквеним општинама започе раздор и неслога, која је данашњпм даном дошла до таке заоштрености, да брат брата, кум кума, сусед суседа већма мрзи и гони, него што је за време најљућег гоњења Србпн Турчпна мрзио и гонио. 1868. донесен је на угарском сабору IX. зак. чланак, којим је у Угарској српском и романском иравославном народу дата црквено-народна самоунрава. Први наш сабор, одржат на основу истог чланка 1869., у место да је нашој цркви повратио и признао њену автономију, те цргсви дао што је црквено, а себи задржао што је народно, н тако остао у љубави и слози са својом јерархијом, као што урадише Романи; он одмах у почетку свога рада дође у заваду п сукоб са јерархијом, и то због председништва у сабору, који и данас траје на штету и цркве н народа, те н не хтеде приступити своме главном раду т. ј. усгројству сабора. Од то доба одржано је 13 народно-црквенпх сабора, и ми на њима не могосмо уреднтп оно, што Романн уредише на једном сабору ! Истина, сабор је за то време донео неколико омањих уредаба, а 1874. устројство сабора, које није задовољило ни јерархију ни народ, а то стога, што је по њему државна власт задрлгала за себе право коначног решавања у донесеннм одлукама нашпх највиших црквено-народних власти. Од првог дана, како сам сео 1890. на патријаршки престо, пошто ми добро беше познато како пати и наша црква и народно-просветни заводи а п сам народ због неуређености наше црквено-народне автономије, чему је иоглавити узрок п то, шго наши сабори не донесоше целокупно устројство наше црквено-народне автономије, као што га донесе романски, због чега и не могу наши сабори да посвршују текуће послове на одређено им време; сматрао сам за своју најсветију дужност, да порадим на томе, да и мп дођемо једном до целокупног устројства. Како је иесугласност и непогпуност наших автономних уредаба бпла позната и Његовом Величанству и тадашњој кр. угарској и хрватској влади, пошто су имали често посла с решавањем овог или оног црквено-автономног питања; с тога је на сабору 1890. присутни поверенпк сада покојни барон Федор Николић, на изречну вишу заповест, изјавио у сабору жељу, да би добро било, како у интересу саме цркве тако и народа, да се и за нашу цркву створи статут, у ком би било наведеио све, што спада у автономију, као што га има романска православна црква и лутеранска у Угарској, Сабор нрнхвати ову жељу, п изабере одбор од 15 лица, да изради такав статут, што истн и учннн. И саборски одбор израдп по истом одборском предлогу за сабор такав статут, н поднесе га сабору, који га у начелу прихвати, ал' га не узе у претрес. Саборски је одбор и 1897. израдио и поднео сабору нсправљен и допуњен такав статут, који сабор не хтеде ни у начелу усвојити, и ако у исгим статутнма и јерархији и сабору и црквено-народним властима уступљена беху много већа права, него што их имају по уређењу епархпја од 1871. и саборском устројсгву од 1875., а државној властп одузета она ирава, која јој ио њима ирападаше. И ако су у то време биле врло подесне нрнлике, да се могла задобнти превишња иотврда за исте статуте, наши сабори проиустише и ту прилику, као