Српски сион

Б р. 1.

СРПСКИ СИОН

Стр. 7.

и многе дотле, и то ии због чега другога, до ли што се у њима налажаше наређење, да 25 свештеничких посланика на сабор бира свештенство, а не свештенство с народом заједно. Ромаиима не смета, што и код њих свештенство засебно бира своје посланике за сабор ; нама није сметало од 1708. до 1872., што је и наше свештенство засебно бирало своје посланике, и ако је у сабору седело 25 официра и десетак Романа; а данашњим би даном сметало, да их засебно бира поред 50 световних, што их народ слободно бира! А не да се то право данас нашем свештенству стога, што би по тврдњи наших вођа и странака у том случају с таким свештеничким посланицпма могла радити јерархија шта би хтела, а преко јерархије влада! Каква ее увреда таком тврдњом наноси нашем свештенству, које је од вајкада било у првом реду, кад је требало бранити цркву н народ, а тако исто и нашој јерархпји, која је уз то оставила грдне фондове, од којих се прихода данас издржавају наше црквено-народне-просветне установе, којима лежи и мора лежати пнтерес наше цркве и народа на срцу већма, него свима скупа осталим нашим сталежима, пошто је њихов опстанак везан за цркву; то је бар свима увиђавпим људима познато. II ако све ово речено, мила моја децо духовна, зрело размислите, а што Вам рекох, сушта је истина, која се не да оборити; можете и сами пресудити, коме пмамо захвалити, што и данас имамо онакву исту автономију, коју вођа народни нокојни др. Светозар Милетић још 1875. назва „укљештеном автономијом". Па кад прваци народни и вође, којих свака наша странка има по неколико, а које друге странке за такове не сматрају, пошто и оне имају своје прваке и вође, желе и траже од јерархије, да пристане на онакву автономију, какву они желе, а исти су међу собом и у томе несложни, те је јерархија у сваком погледу изложена нападају осталих странака, све и да пристане на захтев једне странке, овамо од 1872. не беху у стању извојевати бољу црквенонародну автономију од данашње, и ако на свима одржаним од то доба саборима имађаху огромну већину, у којој владаше једнодушност; реците ми, мила моја децо духовна: нпје ли то вапијући грех на небо, што и данас има сјшских синова и то нонајвише од ученог реда, који и данас не ће да увиде, да се досадашњим радом и држањем не да извојевати ни цркви ни народу онаква автономија, какву онп себи замишљају и желе, те да прекину с прошлошћу, која нам је само невоље и зла донела и доноси, и да започну нов сложан и заједнички рад са јерархијом, како бисмо једном дошли* до жељеног и нужног мпра и у цркви и народу. Рецпте ми: не захтева л' то и сам обзир спрам Његовог Величанства, који је до сада дао толико доказа своје љубави спрам наше цркве и народа, а уједио и стрпљења, имајући с нашим црквено-народним стварима толпко посла, колнко ни с једним другог народа, н који је јасно показао своју жељу и вољу, да се једном уреди и наша црквено-народна автономија, те и,а бар с њоме нема посла. Рецпте ми: нпје л' томе крајње време, да н ми помишљамо, на што напослетку може изнћи и како се може свршити пптање о нашој црквено-народној автономијп, које као што рекох ево већ 34 године одржава наш народ у непрекидној трзавпцн, а државној власти, па п самом Његовом Величанству, задаје толико бриге. Заиста је, мила моја децо духовна, томе крајње време, и кад се то нитање даде данас братским договором у толико лакше решити п уредити, ношто данашња јерархија није у томе пптању непомпрљива и неириступачна, и не