Српски сион

С тр . 122.

СРПСКИ сион

Бр 5.

пароха. Као пнрох Сгњски, зарана је иостао члапом еиархијске конзисторије, а 1887. буде изабрат за окружпог п]>оту киринско- 1Линског нротонопијата, и као таквог затекла га је и смрт. Приципи су радови излазили у „Нн роду", „Застави", .Брапику" и „Србобрану", а излазили су и у „Даници" и „Гласу истине Ј . Прица је в«адао добро српским језиком н имао је доста оштро перо. Ун то је био и добар говорник. Сахрањен је 21. о. м. Као изаслапик конзисторијалпи био је па сп|;ов(|ду про тојереј Сгекап МатијевиК из Костајнице, који га је и опојао уз суделовање 18 свешгепика. У цркви се онростио с њиме парох бовићски Миле Стрика, а пад отвореним гробом иарох петрињски Родољуб Пајић. Вечап спомен пашем иријатеху Да нилу Нрици ! Д. Р.

„Источно питање" пли Иеторија једног иеправка. Д, Р. Да не би штовани читаоци овог листа видевши наслов овом чланку, помислили, одкуд може и сме бити говора у званичном листу св. Арх. Синода и о источном питању и рекли, е има право уредништво „Заставе'' 1 што неки дан рече „— — Не помаже ни синод где је Д Руварац уредник — —стависмо уз њега и прави наслов онога, о чему ће бити гивора у овом чланку. Како се у свету — бар у срнском — из нај мање ситнице и невине ствари прави што-но реч источно иитање; нека нослужи за доказ п след, ћа историја што ћемо је верно испричати Ми смо у 3. бр. учинили иснравак на бе лешку „ Исалата" из 2. бр. у ком смо рекли, како је учињена у 2. бр. иоменута грешка. Дасе код наших штампарија, где нема опаквих слагача, каквих има но горњим штампаријама, ал' који за то и имају мало друкчију спрему а и плату од наших слагача, догађају грешке које њиховом кривицом, које кривицом вештих и невештих коректора и при коректури и при ревизији, ил' што би рекао уредник „Митропо-

лијског гласника" цензури, а особито при преламљању; то је бар познато ако иком. а оно опима, који имају посла и с њима и са издавањем новина и књига, У осталом томе се не треба ни чудити, кад је ретко наћи данас књиге, која се не штампа оном брзином, којом се новине штампају, у којој нема штампарских грешака, на и у издањима академијским, где се неколико коректура обави. Па како да их пе буде у нашим новинама, где је и уредник и коректор и ревизор једна особа, и где се кадкад нема времена ни да се про чита друга коректура а камо ли тачно ревизија — цензура, да и не говоримо о гостима, који дошавши у уредништво да виде „има ли што новога"; не знају и не ће да знају, како се треба владати, кад се ради око коректуре, ил ревизије — цензуре —! Томе се не треба чудити и томе се не чуде они, који не траже у јајету длаку икоји знају, да се догађа и при иисању а особито при иреиисивању и диктовању да човек или пренисивач ногреши, што најбоље знају еудци и адвокати, који имају посла са диктовањем. 0 томе би нам могли дати најбољи доказ и иотврдити ову нашу тврдњу г. г. адвокати из радикалног клуба и саборског одбора, којима се више пути догодио тај малер, да је понајважније из њиховог саопштења другој странци заостало у перу писаревом, што су противници њихови сматрали — но српском обичају — као хотимичну ујдурму, да је обману и заварају. И што је још важније, о томе би нам могла дати најбољи доказ и потврдити је и сама радикалва странка на „мајском сабору", да су саборске перовође не само заборавили — остало им у перу — увести у заииснику саборском, да се уз остале чиновнике нотврђује и архивар за сталног чиновника, него тако крупну грешку нијенико од посланика приметио ни при читању записника, — многи тврде, да у сабору није ни било говора о његовом проглашењу за сталног чиновника, те да по томе и не постоји грешка. И тако би се исти сирома због „ грешке " перо вођине морао подврћи избору, који бог зна како би испао поред онако стављеног услова, да није дотични иеровођа признао своју кривицу, а саборски одбор направио што рекао Шваба §и(;е Мдепе гит ђбкеп 8р1е1е, те заборававиш да је записник светиња, и да се у њему не смеју чинити ноправке, човека оставио на своме месту,