Српски сион

В р . 7.

СРПСКИ

сибн

отр. 1вз.

НЕЗВАНИЧНО. Говор Његовог Високопреоевећенства Епископа темишварског Др. Георгија Лети^а ког је при свот посвећењу, говорио 14. марта 1904. г. у карловачној саборној цркви. Влагословен нека је Вог наш, који С&м бира Своје помазанике, и излива благодат на свештенике Своје ! На домаку страховитога тренутка, силаска Духа Светога на незнатност моју, којем данас на сусрет изи|јох , до пре неколико часака душа ми дрхташе из основа скојих, и цело ми биће бепте поколебано. Господ и Спаситељ мој Христос, Божја сила и премудрост, која ме до тада крепљаше, напусти ме себи самом, и изнесе ми пред очи сву слаботињу духа мога. Хтеде наиме да ме гако што боље упозна са нигптачилом природе човечје, те уништи у мени и последњи траг вражје гордости и вратоломне сујете, да бих предајући се неограничено во^ењу Промисла ЕБегова, чист храм у себи спремио за примање Пречистога, Несквернога и Најеветијега Духа Али, примивши сугубу благодат, која немоћи лечи и недостатке допуњује, изгубих од једном страх, бриге одлетеше од меве, лед се открави са срца мога. И ево тако оснажен и просвећен морам да говорим у овом свечаном сабору, који ми у многом долази као скуп онај, који се сатече у Светом Граду Сиону у девети час дана педесетнице, да види чудо неви^ено, силазак Духа обећања Очина, и саслуша апостолску реч, Богом задахнуту... Ваша Светости! Богомудри Архипастири и Оди! Христољубиви Саборе ! Духу „Сердцевједцу", који уз пастире поставља и архипастире у мисленом стаду, стеченом најдрагоценијом крвљу Вожанскога и Вечнога Архипастира, изволело се судити кроз Вас Вогомудри! да сам п ја достојан службе такове. Жребом страшним излучен из реда, у који ме је десница Господња поставила, и до сада моћно држала, изведен сам јуче

на ово место видно, да саслушам ту за мене знамениту одлуку Иромисла. Након подужега и разборитога претходнога суда, изрекао сам пристајања свога речи смеле и одлучне: да примам иго Христово на себе без икаква противљења. Ма како да сам био уверен о слабостп својој за таку претегаку службу, и ма колико да сам често у осами желео да ме та чаша мимоиђе, ипак, знајући да се сила Вожја баш у слабима јавља, — нисам се хтео извити од тога тешког бремена. Но како бихсе и могао измаћи испредОнога, који је свуда, и све испуњава! Да се са задахнутим псалмопевцем попнем на небо, Оп је онде. Да сиђем у пакао. онде је. Да се дигнем на крилима у рану зору, и преселим се на крај мора, и онде ће ме ЕБегова рука водити, и држати десница Његова. После свега тога на молитве Архијерејства Вашега добио сам данас у преосвећеној благодати способност и власт за службу архијерејску, а мало час из руку првопрестолника нашега примих са жезлом овим и прву поуку за апостолство Хрпстово. Подигнут тако на врх горе, нови видокруг гледам, где се указује пред очима мојим. Видим пространи виноград свој, његов положај, стање и садржину, непоравњене стазе многе, путеве храпаве, поред пшенице и кукоља доста, који посеја иечастиви, док спаваху чувари, много отпадака и суве лозе, доста трулежа и заразе. Видим по негде поред најамника распуђено стадо, где блуди по неродним дебрима страначким и по страховитим и вратоломним врлетима заблуда верских и друштвених. Видим глибове порока, вигове страсти, замке нечастивога, разјапљене чељусти вука грабљивих. Сва слика као да вапије овамо: Овде ће требати много сећи и чистити, много сејати и заливати, много лечити и облагорођавати, много бдити и чувати! Али у исти мах над сликом том, која смућује, видим будно око Свемогућега, који неће смрти грешника, него све и сва чини, да сви верују у Њега, и живот вечни имају. Видим руке ЕБегове, где их гнири. и дозива заблуделе к'Себи.