Српски сион

Б р . 11.

СРПСКИ СИОН

С тр . 295.

цатријаршије поднели аолбу : „нишки Гаврило, који је о том имао исто мњение Јеремије (београдски), ужички Митрофан, скопљански Константин, новоназарски — — (Гаврило), босански Серафим, самоковскЛ Неофит, Јјусчендилски Гаврило, ерцеговачки Антим и цризренски Гаврило, (ова дпа као што рекосмо нису могли бити потписати)." Да при укинућу пећске патријаршије није под њу потпадало преко 30 српских епархија, као што рече г. В., види се из дела патријарха јерусалимског Хрисанта „0 чиновима у Источној цркви", ког је издао 1715. у Букурешту на грчком језику, и по 13. глави УШ. књиге потпадале су по његовом причању под нећску патријаршију у то време следеће епархије, што су под отоманском влашћу: митроиолиши 1. скопски, 2. призренски, 3. херцеговачки, 4. рашки, 5. босански, 6. београдски, 7. темишварски, 8. ваљевски; архиеиископи: 9. самоковски, 10. ђустендилски, 11. нишки, 12, себишки и 13. еиискои цетински. („Лешопис " Матице Српске књ. 150. 73.) Кад се од овог броја одузму епархије: темишварска и себишка, које су 1766. потпадале под карловачку митрополи.ју; то је 1715. потпадало под пећску патријаршију свега 11. епархија. Сам пак митрополит црногорски Васили.је Петровић у својој историји „Истор1а Чернои Горн" Москва 1754., не наведе више од 12 епархија. Истина, спомињу се у разна времена којекаквих 31 епархија у пећској патријашији, но исте нису у једно исто време ростојале, што је приметио и номенути патријарх јерусалимски Хрисант, рекавпш: „столице се еписконске често мењају, подижу и спуштају, и често се две еиархије у једну сливају те долазе под једног архијереја, кад то време и потреба захте." (1. с.) У повељи датој митрополиту рашком Арсенију Јовановићу од 20. Јулија 1720. рече патријарх Мојсије: „— И дасмо м8 !епарх1Ш расск^го, 1епископ1го петровск &ео, 1еписко1пго боудимл1анск8го — — (из „Гласа" кр. срп. Академије 1јХП . отштампан чланак „Гашки еиископи и митрополитн" 42. стр.) Истина је, да се пећски натријарх Гаврило 1654. хвалио у Русији, да под њега потпадају 8 митрополита и 32 епископа; ал' стоји,

да 1766. није могло бити више 10—11 епархија под пећском натријаршијом. Да их ниЈе могло бити више, сведочи и писмо митрополита црногорског Саве Петровића, писато фебруара 1876., управљено преко митрополита московског Платона, руској царици Катарини II. и руском синоду, у ком се сем митрошшгга Саве, епомињу 9 српских архијереја. Исто је писмо г. В. у целини навео на стр. 20—24., само је погрешно навео, да је оно штампано у ХХШ. „ Гласнику пошто је оно штампано у ХХП. 0 овом писму биће већ говора. Г. Вукићевић рече на 13. стр. своје књижице: „да би тачно сазнао некадашњу област пећске патријаршије, обратио се на професора Гелцера с молбом, да му испише и саопшти из дотичних гурских фермана, епархије и главнија места, која су по њима спадали у област некадашље иећске патријаршије, на што му је исти из Флоренца 18. Нов. одговорио: „У бератима турских султана, којима се цариградски патријарси потврђују, овако су означене јепархије и важнија места, која су у област некадашње иећске патријаршије ирипадала : (те их је навео грчки са неких 50 и неколико иогрешака) Некима од ових имена — додаје Гелцер тешко је право име означити, јер су по турски јако изопачена." Да је г. Вукићевић завирио у XI. „ Гласник, и нашао би у њему оно, што је желео дознати од Гелцера, т. ј. чланак „Простор српске патријаршије", од Јована Гавриловића, у ком су исправно нанисана оних 52 имена енискоиија, које епархије нису у истини све никац ни постојале, нити потпадале икада под нећску патријаришју, него се имена истих наводе онако напразно у берату новог патријарха, да изгледа онравданост издате своте за берат. У осталом се г. В. могао уверити „о границама докле се је простирала област некадашњег нећског патријархата" и из УШ. „Гласника" односно из ХХУП. За тврдњу своју, да српска црква у нећсвој патријаршији није никада ни у каквој ра/<њи признала законитост и каноничност акта о њеном укидању, ког је она сматрала за државни удар, против чега се и народ и свештенство борише дуго и оча.јно; наведе г. В. следеће разлоге. За главни разлог за ту своју тврдњу наведе