Српски сион

С тр . 294. СРПСКИ

синода, одобрио укинуће пећске патријаршије и њено нрисаједињење цариградској патријаршији. Правомоћност истог фермана, нризнала је и српска државна власт односно српска црква у Србији како Јануара 1882. и 17. Јунија 1836., када Је цариградска патријаршија признала и дала српској цркви ј Орбији унутрашњу управу по склопљеној цогодби, односно 20. Октобра 1879. када јо.ј је признала самосталност — 'автокефалност. Правоваљаност истог фермана види се и из тога, што је од тога доба па све до 1832. цариградска црква унрављала сриским енискоиијама у Срби.ји — изузевши време од 1718 1739. за време окупације аустријске; епископијама у Босни и Херцеговини тако рећи и данас, а тако исто и у српским епископијама у Ст. Србији призренској и скопској. Да ли су пак били истинити навоци цариградског патријарха и синода, т. ј. да ли су у истини предали му молбу са својим печатима за укинуће нећске патријаршије оних споменутих 8 митрополита и патрвјарх Калиник; то је већ друга ствар. И кад се зна, да је тај патријарх Самуило био силован човек, и да ни од чега није презао, док напослетку није 5. Новембра 1768. свргнут био са натријарашког престола; није невероватно, да му он није у својој молби неистинито ствар преставио. У Цариграду је изишла 1869. књижица на грчком језику, у којој се наводе нека акта из патријарашке библијотеке, међу којима има и ствари о укинућу пећске патријаршије. Исту ће књижицу издати скорим у „Богословском Гласнику" у оригиналу и у српском преводу г. Валеријан Прибићевић, сунлент карловачке богословије. По причању г. Прибићевићевом, у истој се наспомиње, да су исту молбу поднели и потписали и то: 1) нишки митронолит Гаврило који је имао пуномоћ од београдског Јеремије и ужичког Митрофана, 2) скопски Константин од новопазарског Гаврила и босанског Серафима, 3) самоковски Неофит, 4) ђустендилски Гаврило. Да л' су у опште поменути митрополити издали поменутим поменуте пуномоћи; то је велика сумња, јер новопазарски је Гаврило збачен Априла 1767. због непослушности и непокорности новом стању, те је сумњиво да је дао пуномоћ,

СИОН Б р. 11.

У другом једном акту наспомиње се — рече — да су молбу за укинуће иотписали н митрополит херцеговачки Антим и призренски Гаврило, што је немогуће, јер нризренски је Гнврило дотле митронолит амизијски изабрат после укинућа 13. Септ. 1766., а сама је иста митрополија установљена оног истог дана, кад је укинута нећска патријаршија и њен патријарх Калиник збачен био, и под њу су потпали окрузи: призренски, новобрдски, приштински, пећски, вучитрнски и ђаковачки. (^Подашгји — —" од Јастреба 81.) Призренскаепископија, установљеназа време краља Владислава ил првих година владе Уроша I., под Душаном подигнута је на митрополију, а потом је час потнадала под патријаршију, и није имала свога митронолита, него је њоме управљао патријарх, а час имала засебног митрополита. Антим пак патријархов ефимерије иостављен је за ерцеговачког тек пошто је Стеван збачен био, и то 23. Сеитембра 1766. Узмимо све да су уз патријарха Калиника — Грка — нотписала молбу за укинуће само 4 митрополита, који су морали бити и сами Грци, пошто је у пећској патријаршији но прелазу патријарха Арсенија 1У. у Угарску, у њојзи наступило нередовно стање и рађено којешта; кад се узме, да у шо време под патријаршију пећску није нотпадало више од 10 српских епископија, и то: скопска, призренска, новопазарска, босанска, ужичка, ерцеговачка, београдска, нишка, самоковска и ђустендилска, то се дакле половина изјаснила за њено укинуће, штоје свакако каноничније, него што је патријарх Калиник 1710. сам издао грамату за автокефалност карловачке архиепископије и српске митрополије, коју г. Вукићевић назва „великом граматом", за кога сам црногорски велики пријатељ Рус Павле Ровински у својој књизи „Ченогораа" на стр. 542. рече како за њега, тако и његовог прејемника Мојсија Рајовића Чурлу, да су били „креатури турецкаго правитељства." У осталом у оном времепу — времену чуда и покора и безвлашћа, није се ни пазило на каноничка наређења ни у пећској ни у цариградској патријаршији, као што се ни.је у њима увек ни дотле иа њих пазило. У „ Гласнику и друштва српске словености УП., у чланку : г Гра$а за сриску историју", под 3. вели се такође да су за укннуће пећске