Српски сион

О тр . 338.

бр. 12.

исправит, и у свему лучше перваго нокажет, игумену и братству љубовију а послугаанием покоран и согласан да будет, в' том же иисму совјстовато му бист. Тогож. Фенечкому игумену Викентију писато, да без издржаних контомадии пикако Мојсеја у монастир к себи примити не усудјатсе, но нотом јегда издержит обичајну контомацију свободно примити јего может. Тогож. Репорт попа Филипа Обрадовића пароха купиновачкаго за отбјегшија у страну турску Прогарци, означен же репорт сеј е литером •[. Р. 18. Писато и препоручено от их вскнр. Г. обрстеру от Рашковића за дјакона дмитровачкаго Павла Неделковића, да би како јего, тако и негова отца с ним у једному дому сушча, от порцие и сваке контрибуцие и службе мирским људем налагаемиа, имали га свободна, и сад что на јего от регемента нападаетсја, да га Г. обрстер отбранит и зашчитит, такожде и мемориал от дјакона Павла Г. Арх. предложени, в тое истое нисмо Г. обршчеру во оригиналу закључено и иослато бист. 19. Мојсеј игумен иривиноглавски, јешче с једним тогожде монастира братом, Георгием Јеромонахом за нретензију у 17 ®ор. что от монастира реченаго, аки би њеки долг зактева шокица Јела из села Раева жена умршаго тишлера Антуна Микулића, отговорише се сице: да речени Антун преко долга 37 ®ор. что јему било иресућено у дужно платити, јест јешче више 7 Фор. примил от монастира писани руком покојнаго привиноглавскаго игумена кир СоФрониа оевидјетелства, и да они више ничто њесу дужни остали Антуну, но и сверху 7 Фор. дао му ктитор монастирски Г. Сима један дукат, игуман СоФрониј једну кабаницу и ЈеФрем монах један појас, и то је Антун дужан, то и њесу у хесап поставили. А најлучше би конкракт међу Антуном и монастирем за дјелание учинени показал, ашче неби Антуна жена Јела тој раздрала, занеже на оном, что год Антуну издавато јест, занисивато. Сицевим начином пред истом Антуновицом отговор даша, и ној отказано да више нри монастирцев привиноглавских ничто тражити неима, но јешче и оно више что је незин муж заузео, должна јест монастиру платити, и тако је овај суд савршил. Тогож. ТеоФан јерм. намјестник Хоповски, на предложену на нега тужбу, что аки би он у

селу Прогари, али паче рећи: у шанцу Грабовцу многу марву и сарандаре од људеј ондешних пописал, а без писма и допушчења Г. Архиепископа, одговара се сице: да он неишел нарочно у Грабовце от људеј милостињу просити, но преставлшему се тамошнему капитану Вулети, иисао Вулетин син Василиј јему ТеоФану да дође узети сарандар при смрти от јего отца монастиру Хоиову завјешчани, и пред тим временем у монастиру бивше Марка Селаковића жена, Петр Кр'ша и жена Давидова сушче из Грабоваца све трое, писали у монастиру милостињу, обаче неиздали, тако нослат от архимандрита, да с једним путем, кад от капетанова сина примит сарандар, тако и ових других објешчаное да заишчет, а јегда онамо у шанцу бил, тогда сам собом синовац старца Јоана Ђурчића дошао јему намјестнику и сказао, да има једнога вола что је при смрти Јоан старац, за свој спомен Хопову мон. дати препоручил, такожде и старца Мијата син сказал тамо ТеоФану да и његов отац оставил у монастир Хопово један сарандар, а Милисав Ђеле имућан и добар газца, сам собом принесао у готову и издао 12 ®ор. и рекао да ће и газдарицу своју о цвјетоносију послати у монастир. да и она сарандар дадет. Овај Милисав и Радоњу Ђеликовића, ту јегда он сарандар дал прилучивши се приклонил и он такожде писао 12 ®ор., обаче от жене Мијатове или паче рећи Давицове от старца Мијата сина, и от Радоне Ђелаковића, не примил ни новца. А коња једнога особито самому јему ТеоФану, јест при смрти покојни капетан Вулета завјеш чао дати, а узрока ради сего, понеже јего ТеоФана речени капетан из древле усиновлена имјел, и то како једну милошчу своему посинку за свој спомен завјешчал дати, но и то јешче није совршен кон, но ждребе и јешче у капетанова сина Василиа находитсе. 23. Каменичком кнезу Марку Кошничареву отписато на његово иисмо, да Пантелии проигумена Матеа брату, новци т. ј. 24 дуката что су от Стојана Велшанина у суд узети, дати се не будут, понеже они новци јесу монастира ЗуграФа. 26. Свое умовение праздаовахом при свјато николаевском храмје Карловачком, зовомом саборнаја црков, сам у персони своеј Преосвјашчењејши и високодостојњејши Г. Г. Павел Ненадовић, наше Г. Арх. и Митр. умивал, сим здје но рјаду именованим персонам: