Српски сион

СРПСКИ сион

С тр . 327.

вм^стћ и мтрским правителами и вожднми своего маленвскаго народа, или одновремено его арх1еренмн и кназвлми — —" („КраткЈи очеркг исторГи иравославнБЈХЂ ЦерквеК Бол» гарскои, СербскоМ и Румћхнскои" стр. 604), рекавши на стр. 601. „слабаго характеромгв Саввм": — држимо за излишно даљег и бољег доказа о појетичности иричања г. В. о чуваној и одржаној лучи и пламену св. савске автокефалије пећске патријаршије ј Црној Гори. Напоменути нам је још и то, да је прејемник митр. Саве, Петар I. морао да моли митрополита карловачког Мојсија Путника да га рукоположи за владику, што је исти и учинио 13. Окт. 1784., а његови прејемници морали су ићи у Русији, да их тамо рукоположе, да не говоримо како су они бирани и како се данас постављају, што све не показује праву автокефалност цетињске митрополије, а још мање наследника пећске патријаршије. Наивни митрополит Путник не познавајући Црну Гору, прочитавши донесено писмо од архимандрита Петра, црногорског губернатора Јована Радонвћа, мислио је да је и код њих губернатор оно, што је у Угарској, упутио је и њему писмо, у ком му је јавио да је рукоположио Петра за владику, давши му титулу „превасходителства", а није знао, да су Радонићи купили гувернадурство од Озринића за 100 цекина, двг је сљгаЕма* укинуо Петар I. 1831. ^ Гувернадури Радонићи били су испрва млетачки а потом аустријски плаћеници шпијони — више радн своје личне, него опће користи. („Књиж^вни радови" од арх. Нићифора Дучића, III. 55.) За поткрепљење своје тврдње, да су цетињски митрополити наследници пећске патријаршије, наведе г. В. за разлоги то, што се зетска епископија стављала на прво место у пећској патријаршији, што стоји, ал пошто зетска епископија као што рекосмо није једно исто, отпада тај г. В. разлог. Дочим су се 1709. митрополитима називали архијереји : скоиски, захумски, рашки, београдски, темишварски, ваљевски, називао се цетински Данило само епископом. („ Лешоиис' ' 150. стр. 76.) Што је мигр. Сава у поменутом своме писму рекао да су се њему „как најстаршему" српски архијереји обратили, то је он Русима

могао реће с тога, што је он у истини могао бити најотарији по годинама, а не да је његова столица била најстарија, јер у то доба и није било никакве разлике међу архијерејима осим у називу. Извести из тврдње Савине „и никаквои власти неиодлежашчему с моими Черногорскими народи", да „је иста ставка врло значајна, јер сведочи, да Је Црна Гора била самостална и никаковој страној власти неподложна држава"; — то је могао само цоетични г. Вукићевић извести. 0 хваљеној вековној самосталности црногорској, данас дознајемо доста из Пларијонових „Монтенегрина" и списа г. Јована Н. Томића. 0 њиховој самосталности баш за времена Савина, навешћемо из напред споменутог дневника руске експедиције од 1769. само ово: „— — При свем том нлаћају Црногорци Турцима новчани данак, и иод видом таоштва, држе и& Турци невољнике, које им дозвољавају искупљивати по 50 дуката за човека. Прошлогодишњи црногорски акт (управо неистинито хвалисање) испунио је сву Европу невероватном вешћу, да је турска армија имала 250.000 људи, и да су храбри Црногорци, и ако их је свега било 6000, разбили Турке у две битке, узели цео стан, прогнали их -од својих граница, и да су напослетку Турци изгубивши 40 000 били принуђени за мир. Ири свем том не види се у победилаца ништа од тог пљена сем спаљених њихових сопствених домова и многих Црногораца убијених и заробљених. Сем тога дато је из свих пет црногорских нахија Турцима по 15 људи у таоштво, од ко.јих су неки побегли поткупивши турске стражаре. Седам их је искупио кнез, а веле да их још више од 20 чами у невољничким оковима". („ Годишњица " XI. 313.). Даље наведе г. В. за своју тврдњу следећу околност: „Врло значајна је и та околност, да су за вреие трајања пећске патријаршије зетски епископи и митрополити били заменици патријарха и као такоји носили титулу „ексарха свјатјејшаго ирестола пећскаго". Ту титулу носили су зетски митрополити не само из дома Петровић-Његоша, него и од најстаријих времена, па све до пада пећске патријаршије. Кад се Арсеније III. пећеки патријарх 1682. кренуо у аџилук у Јерусалим, повео је са собом и свога „ексарха" Висариона Бајицу,