Српски сион

Вр.

сгаски сион

С тр . 371.

ртавке, као да не беху у стању убедити еаборски одбор, да .је поступак његов насилан и незаконит, јер као одговор на ту претставку уручена нам је нод * .• . овде ириложена најновија одлука саборског одбора од 10. (23.) марта о. г. бр. СО 2603/735 ех 1904., у којој саборски одбор у погледу одређених истрага и вршења неприпадајуће му дисдинлинарне власти остаје нри првашњој својој одлјци , а руковођен мржњом и осветом према монашком сталежу, даде се толико завести и заслепити, да нас калуђере назива погрдним и увредљивим именом „анархиста"! Такав тон, такав недостојан начин писања није унотребио до данас ни један орган автономије, откада та автономија постоји, а најмање га је смео уиотребити највиши автономни орган, који по својој висини, по положају кога заузима, треба да представља не само највише знање и спрему, но уз то у првој линији и стварност и објективност, а да и не споменемо још код образованог света узакоњену финоћу и васпитање, без којих се нико не сме и не може сматрати одликованим чланом друштва. Не обзирући се међутим овде на нанешену нам увреду, због које смо против оних чланова саборског одбора, који у донашању те одлуке делотворно угицаху, кривичну пријаву код надлежног суда учинили — слободни смо овде св. архијерејски Синод у најдубљој по- , низности известити, да смо против те поновне самовољне одлуке саборског одбора поднели своје утоке високим краљевским владама угарској и хрватској, тражећи и молећи, да високоисте ту штетну одлуку укину, а нас и дотле, док се наредби високе владе у погледу стварања штатута за руковање с манастирским иметком не удовољи, испод контролне власти саборског одбора сасвим ослободе и потчине нас јединим природним и моћним старешинама, и заштитвицима нашима, надлежноме архиепискоиу, односно дијецезалним енископима, како би и до штатута могли бити иоштеђени од нападаја једног автономног органа, који са пиједестала свог силави у низину страначких страсти, да нападне и омаловажи све што је српском народу до сада свето било, и јерархију и цркву и монаштво, заборављајући ири томе на стварност и објективиост, па чак и на пристојан и учтив тон, који у хонетном

и васиитаном друштву и при највећим начелним противностима влада и царује. На овај у нашој цркви можда необичан корак наводе нас и гоне необичне прилике и непријатељско расположење саборског одбора, и у интересу нашега угледа, као и у добросхваћеном интересу наших св. задужбина, били смо принуђени затражити моћне заштите код државне власти и умолити је, да нас и дотле, док саборски одбор у 4. тачци 19. §-а саборског устроЈства од 1875. не сагради штатут, на основу 4 канона, IV. халкидонског васељенског сабора, на основу деклараторије од 1779. г. и конзисторрјалне системе од 1782. г. о слободи јурисдикције саборског одбора и потчини насјединим природним и законитим старешинама нашим, архиепископу и епископима, као и њиховим конзисторијама. А цошто смо уверени, да државна власт то питање без саутицаја и без мудрога савета св. архијерејског Синода реши ги не ће и не може: то смерно нотписани законити заступници овомитрополијског монаштва са најдубљим страхопошговањем моле св. архијерејски Синод, да нас у овом важном и животном питању против насиља непозваног органа у природну и моћну заштиту своју узети, а нашу акцију у своје време и код високих краљевских влада благохотно потпомоћи изволи. Из седнице одбора манастирских настојатеља, држане у манастиру Крушедолу 24. маја (6. јуна) 1904. г. Анатолије Јанковић с. р. архимандрит крушедолски. Димитрије Бранковић с. р. архииандрит беочински. Георгије Марјановић с. р. архимандрит кувеждински. Георгије Видицки с. р. архимандрит ковиљски. II. Ђисокославиом Саборском Одбору Управама манасткра карловачке митрополије достављена је одлука саборског одбора од 10. (23.) марта 1904. бр. СО 2603/735. ех 1904. као одговор на представку манастирских настојатеља у погледу склапања и прекрајања манастирских прорачуна, као и у погледу одређених против настојатеља истрага. Сматрамо за потребно, да на ту одлуку