Српски сион

О тр . 372.

СРПСКИ сион

неколико примедаба јчинимо и да исте в сл. еаборском одбору учтиво саоиштимо. Пре свега нас изненађује облик саме одлуке, јер дочим су досадашње одлуке, које смо од Саборског Одбора приаати сретни били, носиле на себи потпуно званично обележје, у колико су увек од високог председништва потписане биле, садашња одлука издана је у облику извода из записника, а нами је и од •гога извода тек обичан пренис издан. Та околност рађа у нами две претпоставке: или нас високославни Саборски Одбор толико омаловажава, да нисмо достојни ни потииса високог председништва, или високо председништво није хтело ту одлуку потписати. Тим је ностуиком в. сл. Саборски Одбор колико нас омаловажао, толико и себе и своју одлуку подценио, јер јој по форми не даје толику важност као по садржини, да и не споменемо, да је тиме и бирократска пракса карловачке митрополије повређена. Но од облика те одлуке далеко нас више изненађуЈе садржина исте. Ми стојимо скамењени од чуда, и не можемо да очима својима верујемо, да је ТО одговор на нашу представку! Не можемо да верујемо да је наша учтива, стварна, и ако можда не сервилна представка у већине чланова. саборског одбора изазвала толики гњев и срџбу, да заборављајући на најобичније захтеве учтивости, а још више на објективност и стварност, дала се повести и засленити у толикој мери, да потписане настојатеље, као и све калуђере митрополије карловачке назива у званичној одлуци једној анархистама и ту реч штампа подвучено, са крупним словима! Стојимо скамењени, јер се такав тон у званичним одлукама није унотребљавао, од када постоји народно - црквена автономија, а још мање га је икада употребљавао највиши автономни орган, који себе радо са неким министарством сравњује. Најмање га пак сме упо требити тај највиши автономни орган онда, кад сам осуђује тобоже оштар (ал свакако не сокачки) тон наше представке. Овакав тон и начин писања у званичној одлуци, тон пун недостојних и недостојансчвених израза, пун клевета, погрда и увреда не стоји на оној висини, на којој треба да стоји тело, које се тим тоном служи, а такав начин писања није кадар изазивати ни потенцирати чак ни у ни-

жим ночињеним органима пошговање, које би томе телу по положају његовом припадало, а камо ли да је кадар изазвати ноштовање у оним, неодвисним од њега корнорацијама, над којима силом автономних уредаба тек контролну власт има! Тај тон сведочи, да су главни мотиви тога највишег автономног органа мржња и заслепљеност, субјективност и пристрасност онда, када су код свих образованих народа у званичном онћењу саобраћају уз учтив и пристојан тон и начин излагањн мисли — најглавнија средства: објекшивност и стварпост, до које мржња и засленљеносг у интересу угледа самог тог тела, а још више у интересу правне сигурности, ни допрети не сме. Такав тон значио би, да врховне власти губе хладан суд, самосталност и објективност и да суде пристрасно в без начела, по бабу и по стричевима, како то страначка дисциилина захгева. Назив „анархиста", којим нас је в. сл. Саборски Одбор у превеликој мржњи својој почаствовати благоизволео, морамо најодлучније од себе одбити и морамо се нротив таковог начина званичног опћења с нами најсвечаније оградити са разлога: што анархиста по најблажијем тумачењу те речи значи непријатељ јавнога поретка, а појам анархисте не слаже се, није компатибилан са иојмом монаха, а још мање са појмом свештеника, проповедника слоге, мира, љубави и наравственог поретка свуда и у свему те и на пољу наше автономије, даље што су баш калуђери од увек били неустрашими борци против оних, који нарушавају мир у цркви и који хоће анархизам у њој да уведу. Бранећи своја вековна права из уверења, штитећи интересе наших задужбина без личних циЉева и мотива, уносећи у данашњу борбу само чисте и поштене осећаје и назоре — с иравом смо могли од в. сл. Саборског Одбора, као највишег автономног органа очвкивати, да ће нас предусрести стварно и објективно те нас, ако смо на странпутици, обавестити, а ако што-год од наших разлога и назора усваја, покушати хладнокрвним и достојанственим начином споразума с нами, али се нисмо могли, нисмо смели надати, да ће в. сл. Саборски Одбор са висине свог одличног положаја спасти у дубину најобичнијих