Српски сион
Стк 378 СРПСКИ
разводних предмета, пзмеђу којих је и једна пресуда на развод брака донесена.
Удружена освета. Унраво је годину дана тцебао г. Сшеван ЂурКиИ назови уредник „ Београдских новина ", да чека на прилику да нам се може освечити за писање нашв у 10. бр. о. л. за нрошлу годину, ириликом убијства краља Александра на оно његово смушено — нодло пи сање, да су „ хиљад ама њих у Београду_причали, како су ноћас Сна }ранку 29. Ма.ја) око ионоћи видели на истоку румено н7Гбо7~1Г1Гз' тога руменила иојавила се рука опружена за благослов над престоницом Србије, над Београдом. Та рука означила је промену у животу многонапаћенога српскога народа у Србији, означила боље дане народу у краљевини Србији. Узданица српскз, дична мдађана војска наша, са болом у души пратила је догађаје у земљи који су све више и више убијали углед њезин; пратила је те догађаје и решила се, да им једном учини крај. Млађани српски официри удружени са својим старијим друговима — решили су се, да ослободе земљу од вечитих трзавица. Њихово решење беше, да Александра Обреновића свргну с црестола и не допусте, да се чашћу и именом српским титрају злоковерне душе (од којих во первих беше Сгева г Бурћић уредник „Београдских новина"), које се беху окупиле око престола бившега краља" — и овако ниско и недостојно држање дворског миљеника 'Бурћића, нека послужи за доказ, како су ниске душе удварачке, који власницима за живота све њихове кораке одобравају, а по смрти и чим им се догоди што, први их се одричу и бацају каменом на њих и њихов рад. Док им чине добра и испуњавају њихове себичне прохтеве, добри су им, а чим престану, одмах се до неба жале на учињену им неправду. А како се по њиховој смрти показују спрам својих добротвора, пока'зује и Ђурћићев пример." Овако наше карактерисање г. Стеве г Бурћића, ког је последњи Обреновић сваком приликом одииковао и окитио му груди орп,енииа; наравно да му није могло гоЕети и као „Србии", тражио је и чекао прилкку да нам се освети. Како је г. 'Бурћић овог пролећа — и ако
СИОН Бр. 13
не од своје добре воље —, пропутовао крајеве у којима наш народ живи, којом је приликом обишао и Црну Гору и на Цетињу <е неколико дана задржавао, судба је хтела, да стигне на Цетиње баш за време његова бављења 10. бр. „Српског сиона" у ком је почео из 1азип! наш чланак: „0 укипуИу пеЛске патријаршије и њеном насле^у". Пошто су мудра и осетљива господа на Цетињу и из истог броја увидела, шта је смнр истог нашег чланка, а наиме, да је несмисао тврдити да је цетињска митрополија нагледник нећске патријаршије, познавајући ш.то би рекли Србијанци иисменосш г. Ђурћићеву, наиунише му главу с тврдњом, како смо ми учинили јерес, због које треба да дођемо на гломачу, што смо се усудили рећи, да изгледа, да је царпградски патријарх у Никеји ироизвео хв. Саву само за епископа иосвећења, а не за српског архиепископа за ког га није могао ни имао ирава ни произвести. Г. Ђурчић ио својој иисмености, а у жељи да му груди кити и црногорски орден, не бешз у стању да провиди намеру црногорске госноде, који поменутом тобожњом нашом јереси хтед^иие ослабити језгру истог нашег чланка и нпо желеше, то им писмени Ђурћић натрча на леиак и дошавши кући, неимађаше пречег посла, до ли да својој души јеврејину Јовану Мандилу ил ком другом сараднику достави црногорску замерку, који у 166. бр. „ Веоградскких новина и удари у велика звона на узбуну. Истина, — колино је нама познато остали новинари, који знају мало више мислити од г. Ђурћића, те прочитавши оно наше тврђење и писање о св, Сави, не хтедоше биги г. Ђурћићу што-но реч шипка уз бубањ, и што не хтедоше они бити, хтедоше наши овострани нријатељи, којима врло згодно Д'фе и онакво писање листа њихова пријатеља, те као што су брзи на зло и освету, аођоше још један корак даље и по свом обичају ударише и у денунцијацију, тражећи од надлежног ф >рума, да нас „постом, молигвом и покајањем ' научи памети, чиме би се испунила и њихова жеља, да одсгупимо од уређивања „Српског сиона". У 170. бр. „Београдских новина и нод II. продужена је тобоже критика, а у самој ствари денунција поменуте наше тврдње о св. Сави,