Српски сион

Б р. 1а.

СРПСКМ СИОБ

С тр . 379.

коју пак није написас онај исти иисац, који је оно о њој написао у 166. бр., него са свим други. А у истом 170. бр. нашао је за нзтребно и један трећи писац познати „критичар историчних критичара", да. и он своју мудрост изнесе пред читаоце 'Бурћићевог „ Београдског дневншса", не стидећи се избацити и ову глуност: „ Сриским ис шоуичарима пе може бити задатак голо истраживање ист иие". Ми немамо ни воље а ни иотребе, да се перемо од онаквих критичара „ Београдских новина" на иоменуто наше писање о св. Сави. 0 њему су мало друкчије главе иозване да кажу свој суд, ал не можемо, а да се свечано не оградимо па денунцијацију иисца чланка „Прота Руварац о св. Сави " у 170. бр. нод II., ко.ји се по свом добро познатом нам начину критиковања, на основу своје денунцијације, да се у номенутом нашем чланку налази тобоже и то : „да смо ми готовк пре посумњати, него веровати у потврђени факт, да је св. Сава одиста био српски архрепискои и ца је постављао еиискоие", упустио у тобоже критиковиње и исмевање а иодједно и предлагање шга св. архијерејски Синод треба да ради с нама. Ми за оно, што смо рекли у иоменутом чланку о св. Сави, свугди и на еваком месту у стању смо свога одговора дати, ал је крајња несавесност износити нред читаоце оно, што се у њему не налазе и што ми нисмо ни рекли, а понајвећма онаку глупаву денунцијацију као да ми сумњамо да је св. Сава био архиепископ и да је постављао епископе. С овим смо готови и с г. Ђурћићем и његовим сарадницима-критичарима. Димитрије Руварац. ЛИСТАК. В е с т и. Брзоплетоот. Тешко да је икојп други народ тако брзонлет као што је наш, особито кад што чује, што му није по вољи. Он ту не разбира много. него нросто верује у ма како неистинити глас. Да л' је то отуда, што је наш народ много и лного ненрилика иретурио преко своје главе и што је више зла него добра дочекао, или је н то карактеристпка нашег народа; Бог би знао. Иа као што је наш народ у томе брзоплет ц

лаковеран; није чудо да му је исго таква и његова журналистика, пошто ч у н наше журналисте поникле из народа. Не једном је до сада наша журналистика дизала вику и бадала на поједине угледне наше људе и достојанственике дрвље п камење п изрпцала над њвма народио проклетство; а доцније се испоставпло, да је просто бпло и:!иишљотина оно. због чега су се исти нападали, или да је био њихов рад од користи народу. Па како је и ових дана подигнута била у нашим полптичкпм листовима повика на високопреосвећеног г. еппскопа темишварског дра Георгијч Летипа, што се тобоже примио за једнога од нротектора „Јужно-угарског иросветнога друштва и , којом је приликом не само нападнута била његова високопреосвећеност, него и још нека наша висопреосвећена господа еппскопи, па а сама Његова Светост. И кад је све учињено, исноставило се, да нити је г. епискои Летић питан био: да ли Ие се иримити реченог протектората, нити се он примио те аочасти. Нашпм би се новинарпма умалила ваљда слава и част, да су се дотичном месту обратпли с питањем, је л' истина што немачко-мађарски (управо чивутски) лпстови трубе о поменутом протекторату, и кад би се уверили шта је у ствари, да су онда према томе заузели положај. Ал' шта ћемо, кад наша дневна журналистика једва чека прилику и згоду, да може срџбу своју излпти на ког свога противника и достојансгвеника. Избор пароха. У Брувну је у Лици изабран за пароха са 2 / 3 гласова г. Светозар ЗориЛ, капелан горњо-грачачки, који је избор конзисторија и потврдила. Исти је избор и потврда понајјасније показао, како је неисшнито било писање у „Новом Србобрану", да је било и клетве и трошка при избору. Уредник: Димитрије Руварац, протојереј.

Послате књиге на приказ: 1). Извештај народно црквенога тајника о раду срп. прав. народво-црквенога Саборскога Одбора у годинама 1902. п 1903. Карловци 1904. 8° 98. 2). Д. Руварац. 0 укинуИу иеЖске иатријаргаије и њеном наслеђу. Прештампано из „Сриеког снона". Карловци 1904. 16° 71. 3). Словенска Митологија. Превео Рада Агатоновић, професор. Издање задужбине Илије М.