Српски сион

Стр 444

СРПСКИ сиои

„Застава" јо учинила то већ неколнко пута, што сао ми досада триељиво оћутали. Свештенство има срца за своју цркву п народ — ал : има и палети. Нпсмо минорени; а не ћомо Ш1 робље да смо. Нустите нас да радпмо и урадимо што смо наумили. Ако буде добро не тражимо хвалу. Ако буде вло — ево нас, судите нас. Ј. Ј. = Г. В. Матијеви!, потпредседник српског привредног друшгва „Привредиик", вавршио је ово дана, у карлсбадској кунци, педесету годину свога живога, иа је тим поводом реченом друштву ледесет хиљада круна поклонио. — Друштво Привредник заузело се — као што је познато — за наше ра?не опште народне привредне послове, које смо, мање више, заборавили и запустили били. Сви ти послови захтевају великог труда и рада. Многи стални и стручни чвновници запослени су око тих разних нослова, а то је са огромним трошковима скончано, који се трошкови још увек ни издалека не покривају, ма да ноједини добри Срби, српске установе и т. д. иомажу, дају и прплажу. Сви ми одобравамо и радујемо се богзна како, да су и те ствари и код нас набоље кренуле, али ми Срби не можемо никако још да схватимо, да нам нико не ће номоћи, ако ми сами себи не помогнемо, да нам не могу ни поједини Срби помоћи, већ да код народних иослова мора сав народ, без изнимке и разлике, да учествује и поиаже. Не мора свако хиљаде давати, али свако мора макар нешго, макар некако, макар нечпм да иоможе, да учествује око општих народних послова. Тако се свуда ради, еамо се код нас Срба још увек не ради тако, — Колико има иначе добрих Срба топла срца, који бп могли, од којих би многи можда и хтели да помогну ту нашу установу, која се својски, а и успешно заузима за приврецно унапређење свију Срба свуда, али не знаду, не сетише се, да су и они, да смо свп дужни, да помогнемо то наше друштво, коме се сви радујемо. Ми се уздамо у приви легије, па све чекамо, да ће нам Царство, Влада, да ће нам Саборски Одбор, или ма ко други ма откуд помоћи, само мп не маримо, не умемо, не мичемо се, не сећамо се, да ми сами себи пома г ати и помоћл морамо. — Зато ми, са наше стране, и овом прилпком свима ваљаним Србима препоручујемо, нека томе корисном народном друштву сваком приликом чланове задобијају, увек у свему на помоћи буду, нека на њега никад не заборзве (обична је чланарина 4 круне годишње). — Колико се у нас Срба само прелије, проспе и т. д., колпко се туђинцима даде, али где треба онде немамо, не маримо за своје, а

баш најразметљпвији и најрасипнији немају нп за коју српску ствар. = Олава или кроно име. (Новаслика олеографска, издање накладника Петра ИиколиИа из Загреба). Како се у носледње вреие ночело претресати питање о значају п ностанку „Сршке славе" крсног имена; то је познати издавалац српско-народних слика Петар НиколиЛ вз Загреба, олеографскп дао умножити слику госпође Б. Вукановићке, супруге сликара и професора из Веограда г. Ристе, која се учила сликарству код професора Дефрегра у Мпнхену. По опису г. Николићевом, слика преставл>а „сеоску кућу у Шумадији, која Славу слави. На столу је свечарски колач, свећа воштаница, вино. На зиду испод свечарске иконе гори капдило. У собу улази Србин Шумадинац да чесгита своме брату и прпјатељу и као да га чујете, где подвикује: „Добар дан! Срећна тп Слава! На добро тн дошла!". На другој страни гости који су већ нре дошли. Кћерка домаћинова, у лепој живонисној српској шумадијској ношњи, прави српски тип, који служи уметничкој кичици, двори гошћу по обичају са слатким, док се поред њих момак иоднимио на руку и уиустио у слатки разговор с девојчетом." Слика је у позлаћеном оквиру 12 смт. шпроком, а величина јој је без оквира 68 смт. у ширину а 53 смт. у висини. Цена јој је 28 круна. Уз слику је дао г. Николић и књижицу: п Слава или крсно име и , прилог слици, описао и ср^дио Б. Будисављевић. Слика чини пријатан утисак на гледаоца, и да су сва лица на њој у мало већој светлости преставЂена; држимо да би још већи учинпла. Коме прилике допуштају и ко је љубитељ слика; томе препоручујемо горњу слику. Уредпик: Димитрије Руварац, протојереј.

Читуља. После дужег боловања, умро је у Вршцу 23. о. ! V. у 65. годинн окружнп прота вршачки Александар ј Стојадиновиб. Стојадиновић је био спреман свештеник. Прво је био прота у Белој црквп, од куда је дошао после у Вршац. Био је потпредседник кон1 зисторије и председник испитне комисије за пола: гање стечајних испита за свештенике. Вечан му спомен! Емилијан ДујпЛ, јеромонах манастира Гомирја, умро је 27. јуна ове год. након тешке и дуготрајне 1 болести код своје родбине у Меминској у 29. го-