Српски сион

Б р . 17. СРПСКИ

личне сврхе, без обзира на основе вере и устројства цркве. Са државном влашћу у осталом те новине и њихови господари имају свој особити начин иоступања у питањима својих захтева, јер та власт располаже и има моћ да употреби и силу спрам насртача, те зато оне и дотичне страначке вође са добро прорачунатом жестином ударају иа државпу власт и на дотичне владе, а у приликама, кад то захтевају њихови лични интереси они знају и заборавити на своје политичке програме, те „мудро" и подићи надлежној влади. При томе, кад им треба бага да покажу пред својом читалачком публиком своју самосталност насирам државне власти, они знаду то тако удесити, да њихове новине које излазе у Цислигави обиђу аустријску владу и да ударају на мађарску, јер их мађарска цензура неће дохватити; оне пак новине које излазе у Трансдитави знају да обиђу мађарску владу и да ударају на аустријску, а за ово врло добро зна и мађарска и аустријска штамна, те зато према истим српским новинама онако и поступа, како поступа, просто на просто игноришући их. Оа православним епископатом срнске новине и страначке вође друкче поступају, јер знаду да он не располаже онаквом силом, као државна власт, него само духовним средстзима, која срества насртачи на епископат не само што ни мало не цене и уважавају, него чак их исмевају ... Појмлзиво је према томе да се оне новине непрестано само и баве црквом и црквеним старешанама, и кад имају и кад немају за то иовода, и да нриказују свету православни епископат, да је непријатељ народа, па ако хоћете, чак и вере и цркве православне. Којег су православног епископа те новине поштедиле, и да га нису праказале српском свету као народнога непријатеља, и да га нису пред иноверцима извргле ма л не руглу? Је ли само један епископ пок-азао, да по карактеру и заклетви својој не може да повољи захтевима дотичних страначких вођа, и ето одмах њиховвх новина да прикажу тог еиископа народним изцајицом. Овако те новине поступају са епископима карловачке митроиолије. У новије иак доба оне су почеле тако исто

СИОН С тр . 489.

да поступају к са епископима, који немају са том автономијом никаква посла, али који су за те новине криви већ с тога што су — православни епископи. Између ових носледњих сада им је на реду далматински владика госп. Милаш. Као свагда, прва се у овом нослу истакла новосадска „Застава", а за њом већ пођоше и остале српске новине „Заставина" правца. Љутито ударише те новине на еп. Милаша, а успут и на митрополита буковинског г. Репту, и на српског иатријарха преузв. Бранковића и на темишварског епископа г. Летића, јер и они раде нешто споразумно са еп. Милашем што је на „зло српске цркве". Најљуће је наравно ударила „Застава". Овај лист у новинарској машти својој, а према свом програму, замислио је сада, да „Бечхоће да босанско-херцеговачку цркву довијеу везу са осталим православним црквама у монархији са заједничким синодом свнх епископа, у који би синод ушли и босанско-херцеговачки епископи; и да је овај посао Беч ставио у задаћу митропополиту Репти, који је за то згодна личност, а извести то да мора еп. Милаш". Како је могла „Застава" да дође до те чисто парадоксалне иде.је, тешко је појмити човеку, који је ијоле познат се сувременим јавним догађајима у монархији и са данашњим приликама босанско-херцеговачке цркве, Али кад се зна, да је објектив свега „Заставиног" писања овота пута само и искључиво еп. Милаш, и уједно и кад се зна и ко је писац главних чланака о овој ствари у „Застави", и колико тај г. писац лично мрзи еп. Милаша, тада „Заставино" писање може бити донекле и нојмљиво, и то већ може да послужи и карактеристиком свега оног писања. Дакле митрополит Репта има задаћу да упути ону „Заставину" ствар о босанскохерцеговачкој цркви; а да ствар у дело приведе, то је задаћа еп. Милаша, „који је скроз и скроз аустријски човјек, који се Бечу ставио па располежење, и чији цео рад и наука удешена је да послужи заио вестима највећег душманима православља. римпапског, језуитског Беча". Баш радикалски речено! Али да не пренаглујемо мислима и речи-