Српски сион

СРПСКИ

сион

Б р . 17.

ма, него да ствар ову потенани, и зте 1га е1 б1ис1Јо разглвдаму и расветлимо. П. Ен. Милаш чошао је иред Цвети ове године у Беч да испунк обећање, које лане дао бечким Орбима, да ће им доћи да велике и светле недеље служи у Светосавској бечкој цркви. После обављених црквених служаба хтео је епископ да пође Нови Сад, да посети свог старог колегу у задарској богословији, данашњег бачког епископа Шевића, и уједно да посети у ман. Гргетегу свог старог учитеља архимаедрита Руварца. До« шавши у Нови Сад, сасвим је природно било да нође у Ср. Карловце да ноходи српског натријарха као што Је то и учинио. За трнезам код патријарха енископ Милаш је изјавио како жали, што је прекипута пекада/шш веза између далматипских еиархија и сриског Сиона, и како он и његов колега ио служби, бококоторски еиискои ПетраповиЛ, раде и настоје, да се у границама иостојеИих законских одредаба она веза оиет устостави Два дана после тога еп. Милаш повратио се опет у Беч, где је имао у Бечкој српској црквеној општини да обави неке општинске послове и да освети ново српско-нравославно гробље, за што се морало, ради одређења односних званичних ствари са бечком политичком општином чекати нешто дуље времена. По Спасову-дне епискон се је повратио у Задар. Мало дана после оне изјаве епискоиове за трпезом патријарховом у Ср. Карловцима, „Застава" је донела у свом броју од 20. априла белешку нод насловом : Круине иромене у сриској цркви, и у тој белешци нише, како је еп. Милаш дошао у Беч на иозив владе и нарочитим иослом, а то је, да се добро-босанска митроиолија ирикључи карловачкој митроиолији , и да се карловачка лштроиолија ирогласи наследницом иеЛске иатријаршије ; даље, да исти епископ има задатак да све то приправи и оправда са канонског гледишта, и да је ради шога он ишао у Нови Сад и у Ср. Карловце. Ствари, као што се види, збиља крунне! И није никакво чуда, што такву сензационалну вест прихватише одмах и разне и срнске и несрпске новине, проговоривши

свака о њој по своме политичком правцу. Већина новина споменуше о томе са резервом и не верујући уопште самој вести. Али остале радикалне и сличне им српске новине примише то за готову ствар, и надовезаше евака ио своме све оно, што јој се чинило да је нужно да се дотична читалачка нублика заинтересује за ту круину ствар, и да се стави на опрез од лица које је имало задаћу да такву крупну ствар изведе. Новине су неке у почетку биле интерпретовнле ону изјаву ен. Милаша за патријарховом трпезом у смислу, да он тежи како би излучио своју епархију и себе као епархијског епископа из буковинске митроиолије и придружио карловачкој митроиолији далматинску енархију, и он ушао у карловачки архијерејски синод, те с временом постао кандидат за — српског патријарха. Ради ове ствари да је он нредао био бечкој влади „потпуно инструисану молбу". И „Застава" је донела белешку о оваквој интериретацији оне епискоиове взјаве. Али тешко је било у то унети и Босну и Херцеговину, које јој толико на срцу леже, те је напустила ту интерпретацију, и повратила се оиет својој првој вести, — те иочињући од видовданског свога броја, почела је да катедратично у дугачких шест чланака развија ону своју вест. Познати госп. писац тих чланака дао им је овај наслов: „Јединствена православна црква Аустро-Угарске, и босанско-херцеговачка српско-православна црква". У ирва шри чланка казује он, како Беч хоће да изведе прикључење босанско-херцеговачке цркве и њених владика православној јерархији аустро-угарске монархије, и то тиме, што ће установити оиЛи еиискоиски сабор, или заједнички дијецезански синод свију епискона монархије, те ће тада тај Беч заповедити босанско херцеговнчким владикама, да морају и они бити чланови тог оићега сабора, коме да ће председник бити карловачки срнски натријарх. Мимо ову, каже нисац да је Беч зачео 1902. године, пре него што ће бити постављен данашњи черновички митрополит Реита, коме да је наредио да овај посао покрене у буковинско-