Српски сион

С тр . 528.

В р . 18.

фор.

кр,

т Напис

от Архиепископских новаца и приходов:

1 . 2 3 4 5

В Белграду код елавне цесарске администрацие краљевине Сервие .... В темишварскому Банату, кнезовски дукати Из енархие Сервиеке и Сремске От Осека 3000 фор., от коих одбију сз 1800 фор. ради доминиума и тако остајут

6000 2517 4500 1700 3000

■—

17717

—

На то опредјелени јесу:

1 2 3 4

Вачки еп. Г. Висарион Павлокић на осечке и даљске новце Г. еп. валевски Николић, које от сних 6000 фор. в Белграду в 2 године контентирати се буду Г. Архиепископу Викентију Јоановићу за јего годишње препитание . . . Г. коадјутору Николају Димитријевићу и јего духовним служителем . . . Из комесие в Варадину 15. фебруара 1737.

13000 9493 5000 1714

—

Франц Јосиф Милер от Фрајбург, генерал аудитор лајтнант.

Моја завршна реч о вероу читељ екој мировини. Да се одазовем позиву преч. Г. А. Ж. руководило ме је то, што сам мислио, да г. А. Ж. има намеру са његовом допуном, да обухвати све вероучитеље. Међутим сада, прочитавши његов одговор на мој Одзлв, увидео сам, да сам се преварио. Јер чим је увидео г. А. Ж. из мога Одзива, да вероучитељи на основним школама не би скоро ништа добили са његовом допуном, брзо се решава, отиснути нас вероучитеље на основним школама са речима: „нека они добијају на који други начин, а не да нас проф. катихете штете". Са мојим предлогом, ја нисам имао намеру никога уштетити, него још помоћи и једне и друге. Да би заиста. били и једни и други у добитку, ја сам изнео мој предлог, да се задржи стара стилизација од 1902. §. 2. а1. 1., која обухвата цело мирско свештенство дакле и вероучитеље на ма којој школи били. Ето то је моја главна мисао, која не штети никога, иа ни проф. катихете, а не као што мисли г. А. Ж. да се моја главна мисао састоји у томе, да се вероучитељи сви дисџензирају од уплате у државну мировинску

закладу. Исшна, ја сам и то споменуо, али сам навео једино с разлога тога, да се олакша једном вероучитељу од уплате на две сгране. Но, ако то не иде, не остаје нам друго него уплатити у обе мировинске закладе. Мој Одзив на позив Г. А. Ж. написао сам стојећи једино на становишту једног вероучитеља на основним школама. Да се г. А. Ж. ставио на исто становиште, било би му много штошта јасније и не би могао покушати оннко олако моје разлоге да унишги, на основу којих нисам могао прихватити прву допуну г. А. Ж. изнесену у „С. Сиону" бр. 12. Но ипак да, видимо у колико му је пошло за руком уништити их. Одмах у почетку вели г. А. Ж., да је јединствено да неко има права на две мировине. Узмимо да јесте! Али кад није јединствено да удове наше имају по цредлогу г. А. Ж. ираво на две мировине; онда држим, да је још мање јединствено, да ми 110 предлогу моме имамо право на две мировине. Или можда га нисам разумео. Али држам да јесам. Јер г. А. Ж. овако вели: „да би ми били само улагачи, а пак удове наше прави чланови" — дакле, са правом на две мировине. Даље вели г. А. Ж. да је истина да Црква