Српски сион

Б р 1В

шаљ« свегатеника на катихетску дужност, али шаље га збринута, предаје га Ј,ржави да га ена дотира, води бригу о њему. Како и колико је збринут један вероучитељ на основним школама, како у погледу дотације тако нсто и мировине; ја сам ту збринутост са бројкама изнео. И да је г. А. Ж. читао мој Одзив са становигата једног основног вероучитеља, неби могао тако рећи. Али је стајао на становигату једног проф. катихете, који ево признајем да Је заиста збринут, гата више како сам г. А. Ж. износи, у изгледу му је јога и повигаица. Дакле на основу такове односно проф. катихетске збринутости, г. А. Ж. напугата тражење погпуне мировине за вероучитеље из автономне закладе. Но погато ја стојим на становигату једног основног вероучитеља, који је заиста јадно збринут; то нека ми оирости г. А. Ж. што не могу напустити тражење нотпуне мировине из автономне закладе. На моје питање, гата ће бити са .једним вероучитељем, који ^ре навршене 10-годишње службе, те који нема потпуно право на мировину, него само Х / А од своје урачуниве плаће, постане неснособан за службу; одговара Г. А. Ж. врло лако: „исто то што и сада, и боље него сада". Ја мислим, да ми треба да стварамо таково стање, да не буде исто тако као сада, него много боље, јер ако ће бити исто тако или нешто боље, нашто га стварати? Но г. А. Ж. је заборавио, нека ми опрости, да одговори и на оно питање, које сам ја одмах непосредно ставио са овим, и које стоји у свези. Наиме, ја нисам навео случај само нре 10 год. службовања, већ сам навео и случај после 20 год. службовања, те и за тај сам случај навео бројеве који су веома незнатни. Држим, да с тога није одговорио, шго се на тај други случај не могу нрименути његове ирипомоћи, које је г. А. Ж. узео у помоћ за први случај, и на које ме подсећа као да сам их ја заборавио. Нека ми опрости г. А. Ж. и нека ми верује да на те припомоћи нисам заборавио, него их нисам споменуо с тога, што се такове припомоћи несмеју у обзир узети при донашању какове уредбе. Јер какве су природе те припомоћи, колико и како се дају, држим да је позната ствар. А држим да ни парох. свештенство неће и несме их у обзир узети. Г. А. Ж. тврди, да је моје мишљење неорпокн оион 1*04.

ибведљиво> да се вероучитељима оставља на вољу, хоће ли уплатита у земаЉску закладу или не; и да конзистОрија не би давала потпуну мировину ономе вероучитељу, који већ има потпуну мировину од државе. Примам први део мишљења Г. А. Ж., те ако је заиста не изведљиво, онда нам не остаје нигата друго него уплатити и у једну и другу мировинску закладу, као шго сам већ напред споменуо. Али кад већ морамо унлатити и исте терете сносити као и парох. свешгенство; онда није не правеа,но тражити и исту добит. А што тврди г. А. Ж. да не би хтела конзисторија давати потпуну мировину таком вероучитељу, држим да је прерано тврдити. Ако се узакони, да и ми као и остало нарох. свештенство морамо у автономну мировинску закладу уплаћивати, и исте терете сносити; онда излази само по себи, да морамо имати иста и права, без обзира што ћемо имати већ мировину од државе. Г. А. Ж. вели, да нисам разумео његове речи, које гласе: „Држимо, да вероучитељ не може имати дуилу мировину, јер од које ће га службс) наше автономне власти решити, да му дозначе мировину из своје закладе?" И носле тумачења горних речи, долази до закључка: „да кад конзисторија дозначава мировину, онда би га и она сматрала као улагача, који је не својом службом, већ уплатом стекао право на мировину." Да ми не би г. А. Ж. оиет рекао да га не разумем, јер ево сам признајем да г. А. Ж. не разумем. Јер, док горе одлучно тврди, да не можемо имати право на дуплу мировину, дотле одмах затии долази до закључка, да конзисторија додељује вероучитељу не на основу службе, него каа улагачу мировину. Зар то није друга т. ј. дупла мировина? Апстрахирајмо на основу чега може конзисторија дати једном вероучитељу мировину, јер то није главно; главно је то, да ми можемо имати право на две мировине, јер ето и с&м г. А. Ж. можда и не хотимице дозвољава и другу мировину. Дакле баш по закључку г. А. Ж. излази, да није јединствено па ни неизведљиво моје мишљење, да ми имамо права на две мировине. Не могу делиги мишљење г. А Ж. да ми једино уплатом, а не и службом или чиме другим стечемо право на мировину. Не могу с тога, што онда излази, да сваки когод хоће 86