Српски сион

Б р . 18.

СР11СКИ СИОН

гану сабор. одбора није смео света угледати, морамо сматрати као иовреду званичне дискреције, која се коси са начелном наредбом сабор. одбора од 18./30. марта 1888. бр. С.О. 293. коју је данашњи сабор. одбор у броју 4-/1904. свог нваничног органа, „Митропол. Гласника" стр. 61. одштампао, чиме је јасно ноказао, да ту начелну наредбу и сам респектује и уважава. Пошто : орехваљена начелна наредба сабор. одбора од г. 1888. до данас није стављена ван крепости, —то је учтиво потписани одбор слободан најсмерније умолити Вашу Светост, као нредседника в. си. сабор. одбора, да сличпе злоупотребе са званичним поднесцима нашим који се в. сл. сабор. одбору на решавање поднесе, у будуће предупредити, а горехваљеној наредби све дотле, док она у крепости стоји, пуну важност прибавити благоизволи". На иоднесак овај, која је Његова Светост уступила сабор. одбору на званичење, донео је исти одбор ову одлуку, и унутио исту председнику одбора впреч. г. Анатолију Јанковићу: „СО. 4099/852. ех 1904. „Решавајући са извешћем Његове Светости преузв. г. Георгија патријарха српског од 1/14. маја 1904. бр. М. 222. овамо достављену молбу одбора манаст. настојатеља у предмету обнародовања овамо ноднесене нредставке манаст. настојатеља у ствари мнаст. прорачуна у листу „Застави" — донео је овај саборски одбор у седници својој од долеозначеног дана и под горњим бројем ову одлуку: „уз повратак горње молбе одговорити одбору манастирских настојатеља, да у речи стојећа представка није званичним путем, ни са знањем саборског одбора угледала света у дотичном јавном листу." О том се ваша високопречасност уз повратак молбе знања ради извештава. Из седнице срп. ирав. нар. цркв. сабор. одбора држане у Карловцима 7./20. јуна 1904. г. Г е о р г и ј е с. р. Патријарх. Ако ова тврдња сабор. одбора стоји, да поменута представка није ни званичним путем, ни са знањем сабор. одбора угледала света у „Вастави"; онда друго не може бити но, или да је злоупотребом кога чиновника издана, или уредништво „Заставе" има пристуна у канцеларије сабор. одбора, те је ту представку крадом отуђило, јер не можемо претпоставити то-

лику несавесност ни о једном члану сабор. одбора, да је на пр. он издао представку, па да ипак дозволи, да сабор. одбор званично неистину каже у једној званичној одлуци, да он, т. ј. да чланови његови нису ништа о томе знали, како је „Застава" до представке дошла. То би била несавесност, коју не можемо ни о једном Србину претпоставити, кога је поверење народа поставило тако високо, да буде члан највишег автономног тела. Али биће, да та одлука сабор. одбора није баш искрена, јер кад се сабор. одбор одричс „Заставе", тиме 1асИе осуђује и сам, што је представка света угледала. Али не чини даље оно, што у сличним случајевима свака власт у интересу свога угледа, као и у интересу јавне сигурности чини. Не одређује извиђај у томе правцу, да се испостави, чијимједакле носредством или каквим недозволЈвним начином „Застава" до те представке дошла, те да такову злоунотребу, нарочито, ако ју је који чиновнпк учинио, достојно казни. Ми се чудимо капацитетима правничким као што су др. Бранко Илић, Миладиновић и Мушицки, који у Матици, у конзисторијама и на другим јавним пољима, најмање злоупотребе и неправилности оштро критикују и жигошу, а овде где је тако несавесна повреда званичне тајне очигледно доказана, коју повреду и сами иризнају, немају других речи, осим „не знамо". Ми се чудимо тој господи, која и у најноштенијим смеровима виде непоштене задње мисли, и којој је господи вечито на језику звучна хва лисава Фраза, како је њима и само њима стало до реда, закона и рада, и који се свуда и на свима пољима намећу за неумитне строге критичаре, судије и морал-предигре, да овде ћуте, и дозвољавају, или да највиши автономни орган очигледно не каже истину, или да остане некажњена, шта више и неиспитана једна злоупотреба, која се у целом образованом свету сматра за неноштену. Сриски народ има нрава тражвти, да му бар највише власти остану чисте и неокаљане, и да им ни најмања сумња близу доћи не сме, и ми очекујемо и тражимо од саборског одбора, да ће у најкраћем року, у интересу своје репутације, испитати, ко је, и каквим иутем и начином учинио престуи, који руши и поништава углед његов. Ако је пак наша предпоставка оенована, да