Српски сион

Ј8Р. I«.

даи 1786. године, — те јс нскључеиа могућност за стално утврђеље њепог постања. Враство сусједног манастира: „Градшнта" некадашњег метоха бивше гласовате ротачке лавре у Сппчу, — даровало је пок. Никоднму Вуковићу, неке иконе за манастпр Режевпћ, у Паштровићима. Њих је живонисао: „Попх (Јтра^ЈНА Ш /иеста К8дил»ле". И пкона о којој је ријеч, слична је радовима пок. пона Страхиње, које је извео у паштровском манастиру Грацишту, па ја мислим, а и старци су ми новједали, да је и икона о којој је ријеч поведена, од Градишчана Режевићу дарована. — Ја исту свету икону добро памтпм, али на њој ја нијесам никад прочитао пмена пок. Никодима. Поп Вудимљанин подписује се: Страхиња, а не Сграхија. Врпједни, а већ на штету српске књиге упокојени Црногорчевић, звао се је : Младен, а не: Максим. Г. Л. Богдановић, прихватио се је похвалног посла, и право је да му позвани притечу у иомоћ било подацима било исправцима, кад бп потребни билп. Тако бп његово дјело било опсежније и исправније, а нама свпма корисније. У ту сврху п овај Исправак. У Рисну ман. Бањи, 20. Августа 1904. Дионисије Миковић, игуман.

ЛИСТАК. В е с т и. Његова Светост преузвпшени г. натријарх Георгије отишла је 9. о. м. у Будапешту, а оданде у Осек, од куд се здраво и мирно новратила 13 у своју резиденцију. Оеднице автономних власти. За данас (15. о. м.) сазват је саборскп одбор у редовно заседање. Рушеве владичаноког двора, Вршачки г Родо■ љуб* доноси у своме 37. броју ову белешку: Оно, о чему се већ изодавна говорило, данас је свршен чнн: епископски двор вршачки порушен је, њега више нема. Оно импозантно здање, које је у вршачких Србаља будпло толике лепше успомене, које је било сведоком наше славе и некадањих лепих дана, не постојн више. И за дивно чудо, док смо у овим крајевима ми господарили, било нам је добро, а данас, кад нам је све готово поништено, није нам више спрам нашег господства! Је ли морало бити, и је ли ово баш наша најпреча црковна потреба, нећемо овде раснрављати, јер је сада и онако безпредметно. Хоћели оправљени и модернизпрани двор бити кадар

1>гр. 541.

будити у вршачких Срба исте успомене, као и двоп Јована Ђорђевића, показаће будућност. Ми од наше стране имамо то пскусгво: „да што је ново, пије увек добро." Осве^еве цркве. По овлаштењу високопреосвећеног г. епископа Мирона , осветио је новосазидану цркву у Крижевцима, иротоирезвнтер беловарски Јован Штековић, уз суделовање игумана и пароха загребачког Амвросија Павловића и осморице свештеника, а у првсуству бројног народа. „Слсга", богослов. књижевно друштво слушалаца карловачке богословије на својој седноци одржаној 28. авг. (10. сеит ) о. г. за 1904 —5. шк. год. овако се констатуисало: председник: Огњан МангуловиК, слушалац IV. године, потпредседник: Стеван Ка%ански , слуш. Ш. год., тајници: Радивоје КокиЛ п Стеван Радујкови/1. слушаоци Ш. године, благајник: Милан Милованов, слуш. П. год. п књижничарчигаоничар: Моја Стојков, слуш. П. годане. Прете! Како су четворица архимандрита поднелп тужбу кр. котарском суду у Карловцима против 6 чланова саборског од,бора, што су калуђере настојатеље манастирске у једној својој одлуци назвали „анархистима у нашој народно-црквеној автономији"; то је „Застава" доносећи ту вест, ставила у изглед својим читаоцима „како ће иста расправа трајати бар 14 дана, ако само један члан саб. одбора почне износити грабеже, што се дога!)ају по манастирима, а колико ли ће тек трајати ако сва шесторица отворе своје торбе? Но то је — речге — још ништа, јер како чујемо та шесторица имаће још 12 адвоката браниоца". Да је овакво писање „Заставино" проста претња, којом је ишла да заплаши поменуте тужиоце; то је бар очевидно. Није нама да дајемо цоуку надлежном судцу, од чега ће се имати оптужепи да бране, п гдје је мее-то и какав пут да се неко оптужи за грабеж, и ми ни на шта нпсмо тако љубопитни, као на то, да видимо на рочншгу поменутих 12 бранноца, т. ј . колико ће међу њима бити, који нису имали посла пре 2—3 година са истражним судцем банског стола Стаја-> новићем и познатим последицама. Гедеон, Уредник: Димитрије Руварац, протојереј. Читуља. У Тењи је умро 2. о. м. у 59. години Милан ПаприЛ, парох тењски. У Иутинцима је умро у 41. годинп Никола Ко ■ зобарић, парох путиначки. Вечан спомен умрлој браћи!

СРПСКИ СИОВ