Српски сион

БР 19.

СРПСКИ СИОН

С тр . 549.

егоже ти ксв-кта произвма еси аВстрЈа питаиа а в (нг(рскаА зе.нла в нед (» ју7, скои^х коспрЈАла високороднуи гдина 0 \глј(«)нх ХртЈанх ОкрАВИНК д\ћнк1)(& конзЈсторј^лшЈВх презјдентх и ГЈнералнћш саова вожја пропов>кдникх, Л1^ж егда живлше родол< високји д^киал^х славнии а докрод>ктелл»ћ1 вскл1х по^ваанкш и т-к)(г ради пршногмл^а височаипшл^х лицал^х з^кло прјдтнћш доигх свои натВри (Вдаах в ЕВдил^ л «ца фа'. 3 -гш дна л^кта гдна 1765 -ги> егда сиавно поживг 70 л^кта граждан« б 8 дилјск'ш серви в^кчнои таковаги) л«8жа пал1АТИ зналкнјс сч посвлтиша.

Непаметан поеао. Др. в. с. (Свршетак) III. Ко прочита прва три оеа чланка у „Застави", тај мора признати да у њима не може ухватити никако правога краја. А друкчије то и не може бити, кад сам њихов г. иисац каже, да ништа мозишивно не зна , него да је само нешто чуо, и да по томе он пише и изводи. Али он није ништа ни чуо, него је он то све измислио из своје главе, јер у сва три она чланка, од прве до последње речи, нема ни трага исшине. А то је он измислио само ради тога, да би му послужило основом за последња своја три чланка. Није истина, него је пука измишљотина, да се тек 1902. године ночело радити о томе, да буде у аустро-угарској монархији опћи еииспопски синод, састављен од свију еиископа монархије, и да је мисао о томе синоду покренута од бечке владе ради политичке сврхе, да би се то јест у тај синод увукли епискоии Босне и Херцеговине и тиме оцепили од цариградске патријаршије и прикључили православној јерархији у Аустро - Угарској. Него истина је ово: Кад се шездесетих година прошлога века истакла од сибињ-

ских Румуна тежња да се одвоје од карловачке српске митрополије, у исто се време јавила мисао о опћем синоду свих православних епископа монархије, како би се, при административној подели епархија, уздржало ипак иређашње јединство у верским и духовним стварима. 0 овоме питању бавио се карловачки синод 1864. године, и оно је једногласно од свију тадашњих епископа у монархији усвојено било, те поднесена односна синодска представка царскоме двору. Двор је ту синодску представку уважио. Ако се није дошло до отварања оног опћег еписк. синода одмах после установљења сибињске митрополије, криви су епископи те митрополије, и посебно сибињски митрополит, који није хтео да седи у том синоду под председништвом карловачког митрополита - патри- \ јарха, коме је по праву анцијанитета то право припадало. Кад се затим имала установити буковинско далматинска митрополија, епископи те нове митрополије, осећајући се усамљени у цислитавском делу монархије без сваке везе са осталим православним епископима у монархији, и да би обзиром на мали њихов број сачували цркву своју од сваке онасностр, којој би се она могла изложити у туђинском иноверском мору, — ти буковинско-далматински епископи обратили се царском двору молбом, да би се остварила постојећа већ царска одлука о оном опћем еписк. синоду монархије. Молба је ова уважена била, и исти епископи упућени су били да предузму нужно, како би се она могла и остварити. У јуну 1875. године састао се буковинскс далматински синод, на коме су били: буковипски митрополит Бендела, задарски епископ Кнежевић, котарски епископ Петрановић, и као консултори, черновицки конзист. архимандрит Андријевић и проФесор задарске богословије Борота. На томе синоду закључено је било обратити се карловачком митрополиту-патријарху и сибињском митрополигу, да би поспешено било решење питања о оном опћем синоду монархије, за који је већ постајала царска привола. Али због противности од стране сибињског митрополита, мотивиране истим