Српски сион

С тр . 582.

ОРПСКИ СИОН

К р. 20.

број долази у богословију, па и од оних што их до^у, многи вештином својом дођу до парохије у Срему, Бачкој и Ванату, и то наравно до добрих парохија. И кад тако раде синови поменутих епархија, а особито горњо-карловачке, није чудо, што богослови из осталих епархија и не мисле да иду у поменуте две епархије. Тек по неки ако оде у пакрачку и то из невоље, да се из ње поврати у свој завичај код прве згодне прилике. Па кад је ово на жалост непобитна чињеница; може л бити речи о родољубљу? И кад не може, је л' чудо, што н. пр. у пакрачкој епархији — особито око Беловара — наш народ нагло пропада не само материјално него сваким даном све то индиферентнијим постаје спрам своЈе вере, те не треба да се изненадимо кад једног дана дочекамо, да су читава села напустила своју веру. И поред свега тога, наши млади богослови из осталих епархија и не помишљају, да бар на неко време отиду у поменуте две епархије, да мало оживе тамошњи наш народ и да га учврсте у вери, па ма да и знају, да их тамошња будућа „браћа" на жалост не само не ће дочекати са раширеним рукама, него као што је познато, сматраће их за ,,странце" и попреко их гледати. Какви су у том погледу романски богослови и свештенство, показује нам чињеница, да њихови најбољи људи одлазе — као народни апостоли у најмање општине, те за то се романство и шири по Банату. Ну, нису само такви Романи. Има таквих и Србаља, ал не код нас у богатим крајевима карловачке митрополије, него у сиротој Македонији, где је српским свештеницима и учитељима глава у торби. У последње време погинуо је од бугараша познати српски јунак поп Стојан Крстић из Подгорца, на чије је место дошао син му поп Ставра, који је такође од њихове руке погинуо. Па ко долаеи на његово место? Нико друго него мла^и му брат Серафим. Па шта је свршио исти Серафим ? Он

је свршио два разреда призренске богословије, за тим III. VI. и V. разред орпске гимназије у Солуну, а затим довргаио гимпазију у Београду. А пгта чине наши богослови, будући свештеници ? Они — добар део —- чим ступе у богословију „меркају" добру прилику, поред које могу доћи до добре парохије, и чим свргае богословију, гледе пре свега да се докопају добре парохије, до које да се докопају — многи —, не само да не узимају спрам себе „прилику", него постају и улизице и скутоноше појединих политичних власника. Па кад је на жалост 0В0 данас овано, а што је Т0 тако, Т0 је једно велико зло, које треба за раније лечити. питање је: како би се могло томе злу стати на пут и лека наћи ? Ми 0В0 питање стављамо на решавање сваком оном, који мисли и води бригу о нашем овостраном народу, и свачији ћемо предлог и мисли изнети у листу, нек се ствар добро рашчисти и претресе, пошто исто питање статрамо за једно од најважнијих народних питања. Сами пак у том погледу износимо своје мисли, које се састоје у овоме. Пре свега и свега, треба у богословији што више говорити о дужностима српског свештеника, те младе људе очеличити и спремити за ваљане свештенике, који не ће тежити само за тим, да дођу што пре до добре парохије, него који ће сматрати за своју дужност, да ма и неко време послуже цркви и народу и у оним сиромашним крајевима, где је највећа потреба. Уз то би код идућег уре^ења требало установити и то, — а то би се данас могло учинити, пошто богослови за бадава имају све и сва у семинару —, да бар 5 година ни један свршени богослов не може доћи до парохије, него да је властан митрополијски савет на искање појединих конзисторија одре^ивати их за то време на администрације, без обзира на епархије, и тек по томе, да могу добити парохије. Овим би се постигло не само то, да не би било парохија без свештеника, него