Српски сион

С тр . 638.

Ориоки

сиоб

Б р. 21.

кандидатз, а код слабих парохија то уопште и не верма. Но то ј^ш није толико зло, јер дотична се нарохија ипак попуњава са колкотолико спремн^м свештеником, ма и привремено. Но када се на расписани стечај не јави ни један компегенат, онда је то и за конзисторију већа кубура. А ца је то у већини случчјева код слабих парохија тако, јаено говори п опет шематизам. Онда се крни и кубури и даље и исгаје вечлта администрација, всчито зло. Конзисторија се онда пспомаже на .један од споменута три начина, а да ни један није користан, то је сваком јасно н појмљиво. Јер нити је корисно, да на таковим нарохијама уместо спремних свештеника имамо нееиремне калуђере, нити је корисно да један свештеник опсл)жује (ван свога места) још једну нарохију, јер онда обично трпи или једна или друга или обе, нити може најпоеле бити корисно, да ее нримањем свештеника или сврш. богослова из страних енархија испомажемо. Овај носледњи начин дао би се још и оправдати, кад би се примали свештеници или богослови само из оних епархија, у којима нема оскудице у свештенству, у којима су т. ј. све парохије попуњене. Но из искуства, знамо, да ее прелази из једне енархије у другу обично због боље и ради боље царохије. Шта више у неким епархијама су нод изговором, да се попуњавају слабе парохије, нримани странци из свију остааих епархија, али су махом понамештани по бољим и најбољим парохијама, а слабе еу и онет оетале као шго су и биле, на је још и свешгенство оних епархија запостављено и оштећено. Није ли дакле онда и тај начин штеган? И то штетан и за епархију, која прима, и за ону, из које се ирима, а која би дотичног свештеника или сврш. богослова, можда јако требала. — Све су ове половне мере дакле мање-више шгетне и ми, ако желимо зло да уклонимо. морамо ствар озбиљно схватити н онда енергично ноступати. Код свешгенства и гако нема унанређења другог, већ ако ће с горе нарохије на бољу дмћи, па кад је то тако и кад знамо, да се и најревносниЈа служба у винограду Господњем не награђује, кад знамо, да један свештеник и оседи на парохији V. или "VI. класе, а други одмах из капута и скамије дође на најбољу парохију; онда је природно, да морамо пре свега за тпм ићи, да таке неправилности и

неправичности без предомишљања еместа уклонимо. Несмемо наиме допустити, да може еврш. богослов доћи до најбоље парохије, а то ћемо постићи регулисањем стечајног испита. Код нае се не ностуиа у том иогледу једнообразно, ,јер док се тај испит у неким епархијама полаже тек након дужег или краћег службовања, дотло се у другима полаже одмах по свршеној богословији, још у капуту. Отечајни испит или је теоретски или пракгични, ако је теоретски, нема смисла и треба га укинути, ако је практични, нека се полаже након бар 3-годишње службе и то искључењем теоретских ствари. Тим на чином би добил.!, и ако не стално, а оно бар привремено и на лошим парохијама спремне свештенике, а тако би се и ревносна служба награђивала, јер бл сврш. богослови и млађи свештеници на тај начин били задржани од компеговања, те би боље парохије могли онда добити такови, који су бар три године у чину провели. Онда не би могао наступити случзј, да почетници заузму боље и најбоље парохије, а лоше да се злопате, као што је на жалост сада, а још мање би смело бити, да један еврш. богослов, кад му епископ одреди мању парохију, исту просто не прима, па још после буде зато награђен једном од најбољих парохија, као што је то баш недавно било. „Наравно, да би се морао изменути и данашњи начин избора пароха, ио ком најлошији може да дође до на.јбоље парохије." Тако вели при крају свога чланка г. уредник „С. Сиона" и ја го дословце врло радо нотпис.ујем у том уверењу, да је и он ту миелио измену у правцу, да се онемогући оно: „да најлоши може да дође до најбоље иарохије". Но при данашњим приликама у нашем автономном животу држим, да се не можемо надати, да ће до такове измене доћи. — Морамо се дакле задовољити с тим, да конзисторије добро назе на строги црквено-религијозни живот кандидата, а не да иринусте избору на једном месту такове, које не налазе достојнима да припусте на другом, као шго је то и опет недавно било. — Даље би имале конзисторије при припуштању избору да пазе на године службовања и на сведочбу, а ту пажњу би ваљало удвостручити особито у случајевима, где долази до наименовања. Пред избор би требало избегавати све, што јн на штету свештеничког угледа, а особито лично приказивање и кортешовање. Бирачи би ее