Српски сион

ОРИСКИ

сион

15 р. 23

црквени фондови и закладе као народноцрквена добра трошити могу на народиоцрквене цељи, дочим ее установљене закладе од појединаца трошити могу еамо на ону циљ, коју ја оснивач њен уста новио и одредио. А шго ни у номенутом кр. рескригггу ни у саборском устројству нема спомена о нриватним закладама и Фундацијама, и то се има приписати нашој брзоплетости и површности. 1864/5. изабрати од народног сабсра тако названи „синодско-саборски одбор" у својим предлозима за расправни сабор, у IV. одељку у §. §. 20. и 21. рекао је: „§. 20. Осим ових Фондова (клирикалног и неприкосновеног) непосредном старању и надзирању архиепископа и митрополита но вољи и наредби основатеља, поверени су на општеполезне цјели опредјелени фондови сљедујући: „— — — ж. Саве Текелије, Кевермешког од 1. Августа 1842. на штипендије војничке — — —а у „§ 21. Сви ови фондови (набрајани у § 20.) јесу прмватне природе, и уирављају се како у смотрењу опредјелења тако и начина руковања по вољи основатеља, нити подлеже другој контроли." Кад се у XXXIV. седници 18. Марта 1865. дошло до номенутих §§. (20 и 21.), те кад је известилац др. Јован ХаџићСветић почео да разјашњава како су постале наведене у § 20. Фундације приватне, и да не нодлеже никаквој контроли, подигне се вика међу посланицима; др. Хаџић разјашњава, међу посланицима и у публици жагор и смеј и у том смеху и жагору, кад комесар (генерал Филиповић) рече, да би желео да се ствар о црквено-народним добрима и Фундацијама данас сврши, буде и § 20. и § 21. изостављен. (Види извештај о овој седници у бр. 52. „Видов-дана" и бр. 30 „Напретка" од 1865.). Истина у § 18. V. Б. кр. рескрипта од 10. Авг. 1866. у српском издању стоји: „У делокруг управе црквено-народних добара и Фондова спада администрација свију јавних и прг/ватних Фондова и Фундација, митрополиту и асистентима поверених — —ал у немачком — званичном —

издању нема спомена о иривашиим фондовима и фупдацијама , него само о „ кггсШсћпаИопакп — —". И пошто у њему нема спомена и о нриватним Фондовима, него само о црквенонароднима, за то се и иште дозвола за зајмове од владе само за Фондове клирикални и неприкосновени, а за све остале пе иште. Иначе по срнском тексту, морала би се искати дозвола и за све остале па и приватне Фондове, јер се у њему вели : „— — По томе ће она (управа црк. нар. Фондова) после учињеног испиша довољне сигурности чинити правителству предлог ради издавања зајма — — —". И кад овако стоји са овим §. 18., онда нека изволе она г. г. која се п *озивају на српски текст његов, и на основу његовом тврде., да се није смело одузимати од саборског одбора као наследника бивше управе црквено -народних Фондова поменута Текелина заклада, међу коју г. г. сиадају и чланови данашњег саб. одбора, по њему у свему иостуиати, т. ј. нека ишту дозволу за зајмове од владе не само за зајмове из клирикалног и неприкосновеног Фонда као Фондова црквено-народних, него и из свију осгалих Фондова и заклада, којима саборски одбор рукује и управља. Па кад нема спомена нити наређења каквог како у кр. рескрипту од 10. Авг. 1868., тако исто ни у саборском устрој ству од 14. Маја 1875. о закладама, каква је поменута заклада Текелина т. ј. о приватним закладама, као што их је гим именом назвао синодско саборски одбор 1864/5. што у истини и јесу, јер су их приватна лица основала за извезну циљ, и само су руковање њихове закладе иоверили бившим асистентима и митрополиту иатријарху, које је наследио саборским устројством саборски одбор; нитамо: како се могу и каквим се правом могу и те закладе држати и сматрати за црквено-народне закладе, као што су у истини поменута два Фонда т. ј. клирикални и неприкосновени? Саборски је одбор односно сабор властан да одређује на шта ће се трошити при« ход речених Фондова, дочим то није властан и да чини са нриходом заклада, установљенима од приватних лица на извесну