Српски сион

В р. 23.

српски сиоб

С тр. 65!

Исто је тако потребно, да се измену 10. и 11. тачка основног писма. Тачка 10. основног писма садржи наиме, ова расположења: А11егат — — — (ова је тачка наведена на латинским језику, а у српском иреводу гласи: Другу трећину интереса од једног милијуна одређујем на изображавање и издржавање свештенства источшоиравославне цркве (пошто сам наиме у Араду основао фонд за свештенике. који у цркви моје породице служе свете службе и које ћу ја сам или оних једанаест особа — наведених у закладама мојим, год. 1822. изданим постављати). И то најпре на подизање зграде за семинар и книжницу у мојој башти, која је у близини цркве моје породице, за онолико наиме клчрика и проФесора, колико се буду из 20000 Фор. кон. вр. за семинар одређених, могли издржавати, које ће проФесоре пак архиепископ и митрополит карловачки несумњиво из илиреко-српског народа, као и клирике из истог народа, но првенствено оне из арадске дчјецезе, имати именовати, с обзиром на препоруку оних 11 лица, у свештеничкој заклади означених. Унутрашњу организацију и управу овог семинара имаће руководити митрополит, по нарочитом упуству, које ћу му саопштити." Ради бољега расветљења ове тачке, имам част напоменути, да је онда, када је оснивач учинио горња расположења правоелавна епархија арадска сачињавала један део црквено-јурисдикционалне територије православне српске митрополије карловачке, иа је и православни епархијски епископ арадски потпадао под црквену власт православног српског архиепископамитрополита карловачкога. Осим тога поред карловачког православног српског богословског училишта, основног у години 1794., постојала су на темељу научнога нлана, изданога по превишњем одобрењу наредбом кр: уг: намесничког већа од 30. јануара 1821. год. бр: 3101., још три православна богословска завода, и то: арадски (од 1822.) вршачки (од 1823.) и пакрачки (од 1822.), али ови заводи немогоше довољво напредовати због оскудице у погребним материјалним изворима, училима и

наставничким снагама. Поврх тога је оснивачу, као члану правосл. српског народног сабора (темишварскога) од 1790. год. лебдела пред очима она идеја, о којој је на сабору расправљано и која је довела до донашања потребних закључака, да се за богослове правосл. срп. митрополије карловачке ваља да поднгне богословска семинарија (зепнпагшт) које ће потребама одговорити. Узевши ово у обзир, према (насупрот) 10. тачци основнога писма постоји та чињеница, да је арадска православна епископија Фактично од 1864./5., по закону пак од када је у крепости зак чл. IX: 1868. престала бити саставннм делом ове (карловачке) прав, српске митрополије, то јест: арадска православна епископија појављује се сада као саставни део стране митрополије и односно данас је румунскога, а не српског народного обележја; оно неколико прав. српских оићинб, пак, које су пре ступања зак. чл. IX: 1868. на снагу спадале у арадску епархију (и то : арадска, арад-гајска, печканска, торњанска, батањска, нађлачка и ход-мезе-вашархељска) по ступању овога закона у крепосг и односно I у смислу додатка прев. кр. наредбе издане 10. августа 1868. спојене су са прав. срнском епархијом темишварском. С тим је у исто време и прав. епископ арадски изузет из подручја карловачкога православног сриског архијепискоиа, митроподита и иа тријарха, те ни не спада под његову јурисдикцију. Према овом у Араду, где нема српске епископије и односно српскога епископа, не може бити ни српске богословије (богоеловско училиште и семинар), како је то желео оснивач. Ну ако се оснивачева воља у овом погледу, т. ј. колико се тиче места, не може испунити, то треба истражити на и наћи начин, да се оснивачева воља, ако и не у свему (јер је немогуће или је нецелисходно) бар у главном оствари. У овој прилици задатак није тежак. Данас, као што се зна, арадска прав. епархија и њезин епископ не спадају прав. српској митрополији карловачкој. У Араду нема прав. ерпског богословског завода. Сем тога се ваља нагласити, да је у сми-