Српски сион

В р . '25

СРПСКИ

сион

цензури подвргавати, број дијецева смањавати и свештенство на милост и немилост светоБНпх власти извргавати; оном старом во.јнику, то што је верно служио свога господара и својој отаџбини, не беше то вшне никаква препорука; н.егова вера као да је свпма његовим заслугама вредност одузела и њега искључила од сваког права на награду. Тима и подобним увредама, којима се мислило, мало но мало ревност за веру у илирског народа уморити, стављено је на супрот мноштво других иомоћних извора и врло много мамаца, које је унија требала понудити иритиснутој сиротињи и запостављеној заслузи. Мчђу унијатским свештенством нашло се мужева, који потакнутн апостолском ревношћу, узеше на се, да обраћа,ју народ у унију, те употребише оне огромне своте новаца, до које су својом вешгином дошли, на ту спасоносну цил>. Тако постаде у крајини нека врста трговине, у којој грчко-несједињени могоше своју веру као какву робу за готов новац изменити, и с почетка (цошто је број продаваца био врло мален, а потражиоца напротив врло велик,) беше врло лако ту куповину скуио продати, али јој се та скупа. цена не одржа дуго. Недовољан фонд, из којега се плаћало, брзо су изцрпеле податне руке благајника, и како је навала продаваца била велика, то је цена врло ниско спала. Године 1777. поникоше у Хрватској крајини неке врсте меница, којима се обраћенику одређивало 50 Д плативим од дана обраћења, и ја сам сам такову меницу од једног Генерала потписану видео у рукама једнога владике. Али и ти кредитни папири изгубише најпосле своју вредност, јер је њихов број далеко надвисио налазећи се готов новац, и стога духовна банка не беше више у стању, да вредност истих реализира. Најосетљивији и последњи удар добила је та менична трговина тиме, што је неплативост заменула кадкад неправда и насиље. Двојици војника из Огулинске пуковније обећано је било, да ће добити земљишта и нешто новаца, ако пређу на унију, и на ту користољубиву понуду задобили су их у толико, да су истина недељом и празником ишли у унијатску цркву, али вероисповест не хтедоше положити, док им се уговорено не исиуни; а кад им се стало извињавати, да се засад не може дано обећање испунити, онда

и та два војника, мислећи да су и они са своје стране ослобо!>ени од обавезе, вратише се натраг идуће недсл.е опет у своју не унпјатску цркву. Тај корак огласише као злочин и ону обојицу осудише на робију; ако су судци, ко.ји су ту пресуду изрекли, имали намеру да казне срамну себичност, којој су ти несрећници своју веру хгели да жртвују, онда та казна није иротивна правди. Примери те врсте морали су дакако неугодно утицати на душу свакога н изазвати потпуно подозрење према виновни цима, који су много нре новода дали, да се у чистоту њихових памера носумњати морало Сад нх стадоше јавно бедити, да је њихова привидна верска ревност служила њиховим себичним намерама само као нлашт, под којнм су они иод нзговором да унапреде унију, дарежљивост иобожног Монарха срамно злоупотребљавали и уднљ нове награде. добра и почасти измамљивали. Да, њима није било до тога стало, да својо обраћенике духом обраћења испуне, него бројно исте умноже и успех свога апостолскога звања лажним представама преузнесу. И ако ми није овде смер, да о темељитости и негемељитости ових потвора, свој суд донесем, опет ми се не може на ино, а да не приметим, да ми сопствено искуство не допушта, да велику важност придам том суставу уније, јер у истину какав су успех показала сва за напредовање уније учињена напрезања? Нашто су била она многобројна делења милости; нашто оне на ту циљ утрошене огромне суме новаца; нашто оне о трошку владаревом нодигнуте цркве, шта више и у оним преде ли»*а, где није било ни једне унијатске душе; нашто она у главном граду ире кратког времена сазидана унијатска богословија и сви остали те врсте заводи, ако не на то да се продуже варљиве наде и изазове накост, зависг и срџба тога многобројног и доброг народа, те у срцу његовом полако угуши домољубље и љубав према владару. Слабо напредовање уније најјасније ће упасти у очи онда, кац се сравни садашњи број грчко-несједињеног народа са оним унијата, који је тако незнатан, да се у саразмеру са бројем првога народа сасвим губи. Из овога следи, да кад су она за 40 година у ту сврху предузета напрезања тако мало користила, да