Српски сион

1>р. 25

нутих манастира, тако исто и начина, како би се исти могли довести у цветуће стање, односно како у ошнте треба да живе и настојатељи и јеромонаси, што остали чланови не хтедоше усвојити, те Грујић мораде написати извештај онако, као што смо га навели. Грујићев је извештај гласио друкчије у ногледу узрока о лошем сгању номепутих манастира, односно начину како да се донгду у цветуће стање и они и остали у опште манастири, који је врло значајаа и ког је иредао био и митр. Рајачићу. Ну, као обично, и ово је засебно Грујићево мњење отишло а<1 ас1а и остао је стари шлендријан по манастирима за цело време митрополисања-патријарховања Рајачићеви. Поменуто засебно мњење, гласи: „Из онисаних источников приходов легко увидјети моглисте Ваше Високопреосвјашченство јако иричина запустјенија и упропастјенија речеиих монастиреј и плачиаго во них благостојанија не во оскодјении источников искати, пачеже решчи можно јако источници по мјерје умножајушчихсја окрест монастиреј потреб мирских, от дне на дењ и снми умножајутсја, или моне полезншими бивајут; ниже сказати можно, јако неплоднаја љета ввергла доми сија во страдателное сие состојание, зане љета од њекоего времене, плодами всјакаго рода болше или менше, кромје јединих шлив от њеколико уже годов до сего текушчаго неилодствовавших, богати биша, и јелико во једином продуктје негли оскудјеваше, которое толико болше во другом изобилствоваше, тако, да всегда оскудјение јединаго продукта, изобилием другаго дополнено бчст. По сотвореним сеју при ликоју многим нримјечанијам прамаја нричина паденија благостојанија, свјатини и побожности посвјашчених домов сих иочивает и видитсја во неразумном и непорјадочном нравлении дому, и в небрежливом и невејрном строении икономии. Сија двоја почти во каждом от нодвергнутих сеју приликоју изсљедованију пашему монастиреј примјетихом. Настојатели словутих монастиреј по болшеј часги непшчујушче себе бити незави-

симих и никаковому слова воздајанију за дјела своја нодлежашчих не точију должности своја пренебрегајут, но и права настојателскаја правилами, и канонми себје данаја неупотребљајут, унотребљајушче же таја самоволствујут обаче не во благо но во разорение дому, иниже воображением њекоего господства водими предајутсја уго дију, позвољајушче себје љеносное житие, и всја блазнаја и сквернаја, јаже со ље ностним житием сојужено сут, а попечение о благостојании дому носити остављајут братии јеже јест никому. Сицевое неразумјение прав и должностеј настојателских ввјело јест величајшија непорјадки во иравление сих домов, а во икономии небрежливо и невјерное строение. Јеромонаси бо видјашче настојатели своја должности пренебрегати, право неупотребљавати, о обгачем блазје дому неиешчисја, своја нриванија оцјепленија от дому користи искати, вешчи монастирскија самопроизволно от дому очуждати, и сим подобнаја онредјеленију монастиреј противнаја дјелати, и сами начаша должности своја или со всјем неисполњати, или невјерно на убиток благостојанија дому отправљати, во неподчинении успјевати, всјак по своеј воли жителствовати, и монасти р со всјакоју удобноју ириликоју окрадати. Настојатели монастиреј сих немогоша невидјети сија непорјадки в дому, обаче и сами невјежеством, ни свјатостију житија лучши сушче своих братии, равнаја с ними мисљашче и творјашче, в такових окретностех неразумнаго и непорјадочнаго правленија, небрежливага же и невјернаго строенија икономии, немогаже идеа обшчежителности во животје одержатисја, которо] изчезнувшеј, мјесто јеја заступает ниње идеа њекогдашнија особшчини,* обаче много убиточншија за благостојание домов, нежели онаја бист, јаже јако неиотребна из домов изгнана јест, зане тогда особјахусја јеромонаси тјем, что кажди должен бјаше за свое собственое уживание, нужднаја нродуцирати, и от того јешче и за обшчежителност њекују част уступити, обаче * У пређашњеи и овои броју говор је о „особшчини" негдашњој и шеном укинућу. Уред.