Српски сион

С тр , 732.

СИ011

дух житија монашескаго бје једин, и покорение јединој во настојателској власти изјављаемој воли, бје всјем јеромонахом обшче, ниње же јеромонаси духом неподчиненија, самоволствием, нерадјением о об шчем блазје дому и раснустностију, настојателиже неразумјением онредјеленија п не цоњатием положенија своего особјатсја. Поводом се]а ногубнија особшчини, настојатели погубивше все уважение, престаша бити образ Хрисгов, а јеромонаси неимушче образа Христова нред очеси, нозабиша објети своја, и того ради ни једни ни други нерјадат о чостно водимој духовној жизни, јејаже ради пустињу и без молствие избраша, но все внимание свое обратили сут на материалпија вешчи, ја коже излишнаја: одјејанија, глаждение власов, строение бради и сим нодобнија сусти, видјехом бо на њеких јеромонахов ризи самих Архиерејских риз краснија и на всјех вообшче одјејапија објету нишчети неотвјетствујушчаја и от скораго времени нојавлшеееја в пих оное мечтание, јако они пезависими и свое^а воли Госнодие сут паказајушчаја, а сија всја отводјат их самих от цјели и памјеренија чина, а тјем благостојание домов нарушаетсја и парод утјехи духовнија во свјатмх сих мјестјех имушчи, очуждаетсја негокмо от чина, но и от самаго благочестија запе мерзост па проновједника благочестија, и строители таин божествених во пародје рождшајасја влечет за собоју и другују мерзост па самое сирјеч благочестие и тајпп. Далше поводом тијаже особшчини неразумни настојатели взирајуг нритјажапија сија аки своја собственија доминиуми, а јеромопаси ноказујутсја јако слуги и наемници в дому, зане плату под именем диурни от своего аки от чужаго каковаго дому јежегодно получајуг, котороју ашче на онредјеленое времја неприемљут, кричат противу насгојатеља своего, и дом свој внемже и о немже живут, держат за должпика своего, икономическаја дјела сим поводом с негодованием небрежливо и невјерно отправљајут м мнимаго должника своего идјеже могут окрадајут. Поводом особшчини сеја јешче нозабиша в монастирје жнвушчи, јако церкви,

первое и главњејшее условие сушчествованија чина монашескаго, состављајут, по* пеже и тјех во најхудшем состајании ночти всјуду находјашчихсја маљејшее поиечение носјат, новци падајушчија от народа во кутии между собоју раздјељајут, а трошки нри богослуженијах биваемија и репарационалнија должен монастир из нриходов икономических подјати. Поводом особшчини сеја на конец введеное јест во монастири и излишесгвие во јастијах и питијах, јеромонаси бо, ихже должност јест поститисја, и умјерено жити, желајут богатју трапезу иовседневно имјети, и ашче таковаја им оскудјевает, абие молствујут мишљашчесебе ошчетјенихбити, зане они всегда тако јасти и нити желајут, да все оно, јеже превосходит диурни их, појадјат и поиијут, да не би како настојатељ их на ино что обратил. Сицеви дух обрјетохом во словутих монастирјех вообшче владјети, котораго духа дјејствију без сомњенија воецисати можно падение их ; таковим бо духом зараженија јеромопахи смотрјат и људие многи аки враги свјатини и благочестија, и јако таковим нехошчут ни они в чем либо или прилогами, или роботоју в по мошч притешчи, и зане видјат, јако јеромопаси и сами домом своим врази сут, то и они по примјеру их в мјесто помошчи ушчерби обителем свјатим идјеже могут творјат. — Во особноети же в м. В. Реметје правленија тако решчи никаковаго њест, отец бо игумеп ондјешни часто дни и ношчи в Карловцје и индје нроводит, јегдаже дому јест, тогда из келии своеја по 24 часа ни на ходник неисходит, много же мепше да икномију пресмотрит; а јеромонаси неошчујушче никаковија власти над собоју, каждаго дне или в Н. Садје, или в Карловци сут, и ту преношчевајут, и часго три дња от дому, изостајут скптајушчесја и ао корчмах пијушче и безчинствујушче, ниже они знајут за настојатеља, ниже сеј за них.* Во монастирје Јасцје нравленија равње * Сећамо се из свог ђаковања на оца Симеона — Шимуна, ког су не садо карловчанц, но цео Срем внао. Иети је био древна иијаница и ио бирцуоима сиавао. Исти јо сдуждо ца иотсмех, >ред.