Српски сион

С тр . 758.

СРПСКИ СИОћ

Бр . 2д.

свакога чистијега осећаја, не може да одоле струји божитњега духа, и да се ма и за часак не раскрави. У пакао би морао утећи, да се од божитњега расположеља са свим уклони. Куд се год макнемо, сретамо се са величанственом појавом божитњега славља, које нас духовно са земље подиже и високо узноси. Па где је узрок те неописане радости? Где је извор топлоте, која нас о Божићу толико загрева? У неизмерним и неоцењеним даровима, којима је грешни и бедни свет на тај дан милошћу Божјом обасут. У захвалном срцу хришћанскога света, које се услед навике кроз многа столећа већ по нагону, чак и бесвесно, на тај дан јако надима и силно бије. Замислимо само мрачну подземну тамницу, у којој препуно леже велики кривци у беди и невољи, голи и боси, гладни и жедни, болни и немоћни, осуђени на патњу доживотну! Такова тамница беше земља пре светлога дана, који данас величамо. Људи напустише праве стазе, које им је за живот на земљи сам Бог по својем непроменљивом и вечном закону обележио, и залуташе. Нагомилаше на себе разноврсне тешке грехе, те развише у себи страсти нечувене, које их тешким веригама оковаше. Све заразише око себе, свеопћу беду и невољу створише, у глибу трулежи почеше тонути. Никога не беше, који би се могао отргнути од те заразе, и друге на прави пут извести! И једне зимске ноћи, у глухо доба, када се уздаси људски као ропац у подгрлац попеше, и цело људство у тами незнања и калу неваљалства издисаше, заорила се са неба избавитељска благовест: Слава на висинама Богу и на земљи мир, ме/ју људима добра воља! Морао је осванути Божић, да се земља спасе. Морало се спустити небо, да земљу, која је од сунца, извора живота, отпала, вишље понесе. И земља привучена Сунцу Правде, Христовој науци, очистила се на мах од губе, јер зраци те светлости поједоше трулеж, и заразу у клици угушише. По земљи ницаше бујна паша самога живота и напретка. На зрацима Христове науке поникоше високи угледи хришћанскога живота, процветаше мирисни цветови хришћанских врлина, разбукташе се срца небеским жаром истинске љубави, осветлише се умови вечним истинама, посташе јаснима прави циљеви у животу, пукоше пред очима иутеви, који воде небу, открише се толике странпутице у животу, замке и глибови! На божићној светлости витлејемској оживела је сахрањена правда, ускрснуло је милосрђе, на ново се родила слобода и једнакост. Потиштени добише сажаљење, гладни и жедни хране и пића, сироти милосрђе, плачевни утехе, сужни ослобођење, осуђени на смрт опће помиловање. Светлост божитњега дана просипаше свуда срећу и благослов. Оплемењена је природа, препорођен је човек, унапређена је наука и уметност. Створен је нови свет духовни, и настао је нови обрт у историји човековој. И та срећа, која је доласком Христовим сијнула на стари свет, није престала до данас сјати. Она запада не познаје. Христова наука проповеда се и данас, и нуди свакоме спасење. Плодове хришћанске науке може и данас свако уживати. И зато Вам свима, Мили Моји! из пуна срца довикујем значајну поруку свете Цркве: Христос раждаешсја, славише! Да, Љубазни Моји! славимо дан, када се Христос родио, сви без разлике и свагда, радујмо се Божићу и ликујмо!