Српски сион

1>р. 26.

ОРПСКИ СИОН

(Јтр. 759.

Али запитајмо се после тога шта хоће света Црква тиме, што нас зове да се о Божићу радујемо, и што нас је на ту радост тако јако привикнула. Света мати Црква, та добра и ненадмашива васпитачица света, хоће да нас та радост загреје, и да нам у души развије таке осећаје, који ће спржити у нама клице нечистих жеља и побуда, који ће нас на свако добро снажно подстаћи, и учинити способнима, да дарове Христова рођења можемо на спасење своје уживати. А знате ли како ћемо то постићи? Никако друкчије, него ако нам радост божићна буде онака, као што беше међу људима о рођењу Спаситељеву, задахнута живом жељом и вољом за спасењем својим. Зато, Љубазни Моји! потецимо на сусрет Спаситељу своме, којк се по ново у успомени рађа! Отворимо широм капије срдаца својих, да примимо великога госта, Цара славе, који нам победу над злим и избављење доноси! Пустимо унутра лечника, да нам ране излечи! Јер ено света Црква још једну поруку довикује: Хришос с небес, срјашчите! Хришос са небеса, изирлте му на сусреш! Изиђимо даклем сви пред Христа! Прихватимо науку Његову, да нас обасја и да на њој упознамо све своје грехе и махне, које нас већ преко главе, као тешки брегови, затрпаше! Чистимо се, тако освешћени, од греха, сузама кајања, и озбиљно одвикавајмо се од свега, што нас трује и разједа! У Христу Богу Браћо и Децо Најмилија! Може ли бити сумње да ми морамо бити на чисто са свима махнама својима, које нас сатиру, да бисмо се могли поправљати и од пропасти избавити ? Зато загледајмо овом приликом мало у дубину душе своје ! Шта видимо ? Пре свега ослабила је у народу она васпитна сила, која му је јачала и развијала духовну и моралну снагу, за културни га живот оспособљавала, и која га је и у најцрња времена робовања знала неповређена очувати, а то је верска и црквена свест. Отров, који је подгризао корен тим рајским биљкама у душама нашим, дошао је са стране од већих народа, где није могао много нахудити, дочим се у малом народу нашем брзо развио и много разјео, пошто сваки отров мањем телу више шкоди, него већем. Они пак, који воде и чувају народ, нису тај отров упознали, те га нису од народа одбили, него су га често сами, понајвише из књига и новина, као слатку храну, у себе примали и у народ речју и делом дневно преносили. Отмени редови, глава и срце народа, лишени су добрим делом светлости и животне снаге, коју вера пружа. У нижим слојевима чупа се на силу Бога из срдаца та племенита биљка. Зато и стојимо данас збуњени, без правца и циља, малокрвни и очајни. Дрмусамо се, шибамо бичем, у нади да своје народно тело оживимо, али све узаман, када у њему самом нема живота, те се каткад мало и подстакне, да после у што јачу немоћ падне. Још никако не схваћамо историју, у којој су велики народи услед малаксавања моралне снаге пропали. Не знамо ни то да се морал у народу, као и у појединцу само иомоћу снажних васпитних утисака верских и црквених може одржати и од јачих нападаја одбранити. Није ли зар све тако ? Прелистамо ли само у катихизису Заповести Божје, шта ћемо видети! Данас се не верује чврсто у суд Божји и Његову вечну правду, него се проводи живот, скучен за земљу, низак и суров, без полета и узора, као да смо потпуно уверени да нема ничега вишега од нашега уживања, да нема Бога и његова правосуђа. Не врши се како треба тајна исповести, која подстиче на познавање самога себе, на кајање и поправљање, пружа поуке и утехе, него се највише исмева, избегава и светогрди. Не светкују се празници, који су за неговање и јачање духовнога живота остављени, похађањем богослужења, молитвом, племенитом забавом и добрим делима, него се у те дане баш противно чини, вређа ОРПСКИ СИОН 1»<Ч. 62