Српски сион

С тр . 760.

Б р . 26.

се светиња празника свакојаким "грешним делима и необузданим весељима. Не држе се постови, који јачају у нама вољу и карактер, привикавају на умереност и штедњу, животињске нагоне у нама сузбијају, тело и душу освећују, крв чисте и здравље поправљају. Не слушају се савети и налози родитеља, старијих, црквених и световних старешина, и не поштује се углед ничији, него се анархија у виду неке накараде од слободе са кровова проповеда. Не чува се здравље, него се неумереношћу и разним страстима силом убија. Не љубе се ближњи, нити им се у невољи помаже, него им се злоби и о глави ради, у веку удружавања код нас се највише цепка и раздружује. Не уче се добру ближњи, него се на сваком кораку заводе и кваре. Не чува се у чистоћи брак, нити се разборито и са племенитом намером склапа, него лакомислено и по животињским и ниским побудама. Не пази се на невиност младежи, него се убија при разним састанцима и забавама, Не чува се имање ни своје ни туђе, него се расипа на безумну моду и штетне обичаје, свадбе, забаве и славе, и вређа се крађом, штетом и варањем. Не чува се част ничија, него се и речју и писмом широм оговара и клевета, и силом блатом засипа и онај, који треба да светли другима. 'Али између многих тих греха истичу се нарочито некоји, који су најобилнији извори наших опћих невоља, као што су: неумереност у џи&у, охолосш са сујетом и немарност. Чудно је заиста да народ још не верује у штетност силовитих пића. А оно је јасно као сунце да наклоност алкохолном пићу трује наше сељаке, ту језгру нашега народа, која треба да је основ како физичне, материјално-привредне, тако и духовно-моралне и културне снаге наше. Ко се одаје пићу, гхостаје самоубијца, јер неумерено пиће напада живце, трује све племените делове човечјега тела и квари крв. Оно ствара разне болести и нроузрокује рану и често изненадну смрт. Доказано је да пијанство више људи покоси, него најкрвавији ратови. Пијанство проузрокује и тромост духа и леност. Није истина да ракија снажи, него она за тренутак дражи, као и бич коња, а после слаби и ломи. Услед пијанства рађа нам се све кржљавије и слабоумније потомство. Због пијанства нестаје у народу радне и отпорне снаге, полета и дара, орности и вољности. Али ни то није све. Пијанац копа гроб не само себи и својој срећи, него и својима на дому и свему народу и срећи његовој. Закемарује и квари жену и децу, занемарује и расипа иметак, доводи своје до просјачка штапа на терет опћине, или их, гомилајући иметак у туђинске руке, расељава. Али што је најгрђе, у пијанству се чини безброј других недела, јер пијанац и памет попије. Није ли извесно да се у пићу највише хули, блуд чини, свађа, туче, убија и саблажњава? Пијанац даклем ради на пропасти душе своје и ближњих својих и на опћем дивљаштву. Једном речју пијанство, како само за себе, тако и услед својих недела, разорава свестрано благостање у народу. Друга главна махна, која је у народу укорењена, јесте охолост и сујета. Услед те махне хоћемо сви да смо најбољи, најлепши и најпаметнији, па услед тога свакога, који нам у том смета, рушимо. Немило нам је, кад је неко у добру, уживамо у туђем злу, и гледамо да ближњега, где год можемо, оштетимо. Или му част рушимо клеветом или пак иметак свакојаком штетом. Свађамо се свуда и гложимо, место да се, збратимљени у Христу, љубимо и грлимо. Нигде слоге, свуда влада расцепканост, мржња и освета, предзнаци пораза у борби, робовања и пропасти! Осим тога, да зајазимо сујету, расипамо иметак на одело и забаве, да само за другима не заостанемо, те падамо чак и са духом, уверењем и срцем у ропство новцу и дугу, том злом другу, који нас исцеди, напослетку осрамоти и упропасти. Али највише нам се свети корен свих главних грехова, а то је немар за