Српски сион

СРПСКИ сион

Стр. 51.

Нравила за калуђере. Приопштио: Шаетавак.) УШ. 16. фебруара 1816 издао је митрополит Сгеван Стратимирови!", следећи налог: Стефан — — По благољепному установленију правоелавнија деркве нагаеја восточнија, всјем по чину п |>.јаду бивати надлежит, И воисчнну, ашче гдје, то наипаче в свјатјеј божиеј церкви во обшчежителних монастирех, правило сие точњејше набљудати одолж-аемсја; тое бо јест једино средство, имже и во вјецје сем безопасно водимсја и во буаушчем желаемаго достизаем снасенија. Обаче ниње не без основанија иекусити, и к крајнему негодованију нашему примјетити прилики имјехом, что њеци от монастиренаетојателеј, знаменателњеже Архимандришов објетом своим во звании положеним и увјешчанијам при вручении жезла правленија воспријатим, јакоже и самим нашим и Аиелаториалпи л, разними приликами по потребје и обстојателствам толижди уже издаваемим Рјешенијам же и опредјеленијам точно не внемљушче, до того самовластија пријти не устидишасја, јако да они особшчини творити, особенија себе трапези, от обшчија Братскија очуждени, всегда и кромје чрезвичајнија нужди, и без всјакија благословнија вини держати, с добром и имјением монастирским, самовластње и самопроизволње, многажди и на убиток и падение самаго Дому неразсудно располагати, да и чое расточати, или оное јединствење на собсгвенују своју корист, увеселение же и угождение обрашчати, в одјејанијах и конех излишествовати, љеси нешчадно сјешчи и упропашчати, приходи монастирскија, о нихже би нарочње Намјестник, јако Рачуноводитељ монастирски и заклоти старци, јако по нропису и обвјазателству своему, о всјех и за всја в монастирје биваемаја, и творимаја внвмати одолжени, знати и вкупје с Настојателем располагати имјели, сами собирати, и тија у себе держати, страдателнија долги потаено и без предварителнаго с тјеми договора и поразумјенија, по собственому ироизволенију, противу нарочнаго в предметје том изданаго уже опредјеленија Апела-

ториалнаго творити, счети сверху Приходов и Расходов монасгирских не средсгвием Намјестника па тој конец оиредјеленаго, но сами собоју без того и заклетих старцев втечение сочињати, и чрез тија точију иодписивати, а нри том и подручнују себје Братију из сообшченија и уживанија обшчих благодјејаниј изкључата, и тјем тују по њечесому нрезирати дерзајут. По тому убо, јакоже ниже жалаем, ниже возбранити намјераем, что би Нретојатељ, нарочње же саном Архимандритства почтени, не могл пли недерзал по сану и достоинству своему нристојнаја јему, и от Братии себје подручних болшаја имјети отликованија, — тое бо не точију дозволено, но и потребно јест, да чин и сан отликован и награжден будет в каждом; тако и от инија страни никаковија особшчини, излишества, и самовластнаго с добром и имјением Монастирским, јако Благодјејаиием всјем в обшдђжитии иаходјашчимсја обшчим, расположенија же и^жлвланија в Настојатели отњуд терпити неможем, ниже хошчем. И тоја убо вини ради изволихом и между тјем, донељеже и ио самому опредјеленију Апелеториалному, предпоајанутија неправилности, п поползновенија своим образом изсљедена не будут, честностеи и преподабијам вашам сљедујушчија под строжајшим слова и отвјета воздајанием, крјепчае положити, и убо: 1. Чго би честности и преподобија ваша, ашче и Насто}атилства саном почговани Јесте, опомињијушчесја сих при вручении жезла вам посредје церкве прочтених словес: чго сирјеч: Лрхимандрит или Игумвн ничнмже више јест Јерејскаго чина, но токмо старјејши Брат и вожд подчинених себје Монахов, достоинством вашим не гордилигја, на смирение ззани сушче, ниже би особшчини творили, по оному: Прокљато мое и твое. А јешче менше да не би кромје јединија обшчиЈа Братскија трапези особениЈа за себе держаги покусилисја, иземше точију онија случаи, идјеже би чрезвичајнаја обстојателства каковаго отличнаго, и без јавнаго соблазна, при обшчеј транезја обједовати немогшаго госта, или ини којнибуд непредвидими и благословни случаЈ, јакоже бољезн и пр. от правила того на врјемја токмо огступити требовала. 2. Что бо о Монастирстјем строепии промишљали радјетрлно, но не самовластно,