Српски сион

Б р . 2

СРПСКИ С0ОН

Стр. 55.

Како на овој опросници није унисано на одређеном месту име дотичнога, коме се опраштају греси ; то је јасно, да их је Арсеније издавао дотичним довницима-исноведницима, да они упишу име дотичног исповеднка. Ми имамо и опросницу патријарха српског Мојсија РајовиЛа од 1716. године. Она је у свему равна Арсенијевој, само је у ширини 33 а у висини 42 смт., и што је на њој и печат натријархов у бакрорезу на ком пише: „ј- РаиовичЂ Бааего Млпго Патриархт. Сргвбски", а велики је као данашњи петкрунаш. На нашем је примерку истављено име опростника: „ииЈврћЈа Христова раба". V Мода — наше српеко зло и пропает. „ Привредник и , орган савеза српских земљорадничких задруга, српског привредног друштва и главне привредне задруге", у своме је 1. бр. за ову годину, донео под горњим насловом следећи чланак: „Познато нам је врло добро свима, како је мода страховито завладала нашим народом по свима ерпским крајевима и странама. Као куга окужила нам је народ и онако јадан и сиротан, те убија, мори, десеткује српска огњишта, раскућује, расељује, раслабљује нас и онако расслабљене, збуњене, несређене и још увек свуда доста немарне и нехатне. Тај ружни порок тера иаш народ таком наглости у пропаст, да сушта и гола та истина мора озбиљно да забрине сваког правог пријатеља народног. Од пријатеља из свију наших крајева и страна и из свију наших друштвених редова — па и из ратарскога — стижу нам с дана у дан тужбе и јадиковке, те иоразни докази о том, како нам народ заиста упропасти и уби имовно и морално мода, то јест: трошење на дукате, свилу. кадифу, сунцобране, шегиире, леиезе, мидере, штифлетне, помаду, белило, руменило, кићење, кинђурење, као и неразумно, лакоумно и лудо трошење на сватове, теревенке, гошпанице, даЛе, ировађање ш биртијама, нркос-процесе, алдумаше, бацање новца на разне лудорије и бесмислице од сваке руке, једном речи, бацање новца на оно, што нам народ убија имовно те просјачком штаиу одводи; што га убија морално те често и највећим злочинима привађа, што му телесну и душевну снагу уништује, а од чега ама баш

/ никакве користи ниЈе, сем да се казати може, да у лудости и лакоумљу ни за ким нисмо заостали. И ово дана нам се сити изјадаше на моду неколики пријатељи. Мода је — каже један — убиство, јер се истој задоста учинити мора, па ма и последње јутро и теглећи во из плуга ради ње отишао. Дуката на врату и свилених хаљина мора бити, па ма се новац упапред на храну узети морао, или јутро земље продало, или задужило. Сватови и теревенке морају ее увелико држати и што више и дуже трају, то се у селу о томе више говори и приповеда и већа је дика за онога, у чијој су кући ти сватови и те теревенке, Други нам опет пише: Мода нас уби! Свецем и недељом када се обуку девојке, не можеш разликовати: која иде на надницу, а која је газдачка. Храни се да горе бити не може али нову хаљину за сваки већи светац мора добити, па ма отац јочтдве јесени узео на храну: Трећи пише: Мода и. дука!и, куд се окренеш. Сватови по недељу дана — и то нас упропасти! Пред таким, заиста јадним стањем нашим, не можемо а да не запитамо: Зар смо ми Срби — који смо толико зла сретно преко главе претурили — ватајући се у коштац еа највећима нам душманима — заиста данас немоћни, да се опремо једном пороку, који се здравим разумом истребљује, а који нам већ толико српско огњигате затре и угаси, а затрће и угасиће још много и много, ако се већ једаред и ми не опаметимо? Ако већ лудо. лакоумно и неразумно до данас своју сриску земљу продавасмо, испуштасмо и давасмо је туђину и странцу, те на дукате, свилу, кадифу и тако даље —■ зар није и тога већ једаред доста? Зар да баш заиста све и носледњи новчић — растечемо као онај блудни син у Светом Писму? Зар да заиста без силе — само са наше луде главе — најпосле уништимо сами себе? Задругари, Срби ратари сви и свуда, тргните се и одбаците тај гадни порок од себе! Уништите га, згазите га, да му нико никад међу нама више не узможе разазнати ни трага ни гласа! Српски свештеници, учитељи и сви остали прави пријатељи народни, упућујте народ да се оставља те ироклете моде, а да гледа свога нравог посла. Унућујте га, да улаже свој новац