Српски сион

Б р. 3

СРПСКИ сион

Стр. 75

матима, отписима и патентима, које је давно покрила прашина архивска, али који се при интерконфесионалним сукобима извлаче, чисте и светљају и представљају нам се као пуноважни закони!... И неће бити никакво чудо, ако се код такове несређености неко досети, да су некада на територији ових краљевина важили закони, по којима овде није смело бити друге верени цркве, него само римокатоличке, па ако на основу тих закона затражи, да се они, који нису римокатолици, ако ништа др) ; го, бар експатријирају! До тога, надајмо се, не ћемо доћи, али таково стање баца велику сенку на сваки правни ред и не само, да је таково стање грдна неправедност, која љуто тишти не појединца, десетине и стотине људи, него стотине хиљада синова ове домовине и то их не тишти од јуче, лане и десетак година, него стотине година, Није мени до тога и управо је од мене далеко и помисао, да позлеђујем старе ране, које су оставиле велики траг у души српског православног народа, не ћу спомињати ни Жумберак, ни карловачки ни вараждински генералат то је било и битисало и не дао Бог, да се то поврати ! Али ја, вис. саборе, морам отворено изјавити, да је ирапославним Србима у домовини нашој већ уиратзо дотуокало и да им је такав иравни ред у интерконфесионалним односима иостао коначно несногиљт. Ја се, високи саборе, надам, да нисам казао ништа ново. Ја сам само на овом месту казао, што је у целој нашој домовини давно познато, а из вапаја, које православни Срби одавна подижу и које вапаје су многи синови братског нам народа хрватскога правилно схватили и потпуно разумели. При таковом стању ствари не бих могао ни као православни Србин, ни као свестан заступник, нит грађанин одобрити средства, која би таково стање не само одржавала него и учвршћивала, не бих смео вотирати кредита, који се тражи за богоштовље. Али ми се може рећи:

а зашто си до сада вотирао прорачун, кад је таково стање постојало? Ја осећам тежину таковога приговора; али мој досадањи поступак у том имао је довољно оправдања у тој нади, да ће се овом и оваком стању крај учинити. Ова моја нада и свих оних, који су са мном једног мишљења, није била неоснована и без ослонца. Она је имала основа у уверавању позваних на то фактора: да се о том мисли, да се има та ствар на уму, што више, да се расправља. Та смо уверавања лојално примали и гштали смо се надом: да ће се искупити задана реч и с тога смо могли и морали с поверењем у људе, који су своју реч задали, чекати и чекајући изјавити поверење оним, чим смо могли, наиме вотирањем траженог трошка за одео за богоштовље. До данас се није то стање поправило. А зашто? Далеко је од мене и помисао, да су нас хтели тИ^људи оМанути. Њихова морална озбиљност, њихова часност је у мојим очима толика, да ми је мучно и говорити о том, да у то не сумњам. Него друго је, вис. саборе, по среди, а то је: Тешкоћа решавања и стицај разних прилика, који је донео собом, да нису могли учинити оно, што су обећали; нису могли, него су оставили својим наследницима, да то питање уреде. И данас наследници њихови ступају пред вис. сабор и моле, да се вотирају потребна средства за богоштовни одео. Ја сам веома захвалан пресв. г. одељном предстојнику богоштовног оцела, што је мени и свим нама, који стојимо на овом становишту, олакшао одлуку за вотирање.Пресветли је наиме одељни предстојник изјавио, да је издао одлуку, да се у догледном времену саберу сви подаци, који требају за интерконфесионалне одношаје. Он је изјавио, да се том питању мора поклонити сва пажња, како се не би повредила ничија верска осетљивост. Изјава та ма како да је кратка, ипак садржава оно, што је најглавније, да се може просудити о достатности или недостатности њезиној. Истина пресв. г. престојник није казао извесни термин,