Српски сион

Стр. 78.

СРПСКИ СИОН

амвона низгоњајут, или нехотјашче доити на третие звонооглашение в церков, зачатија божественој службје пред народом недозвољајут, но на конед, ашче пријти отњуд в церков нехошчут, или немогут средствием служитеља своего служашчему свјашченику, да начнут службу возвјешчајут; — сједјашче между лицами пола женскаго, јегда чредниј свјашченик или параеклисијарх врем.ја взјати от них приходит — и во одрје лежашче, благослов за глужение утрени рукоцјелованием подавајут. — Јегда куду на страну отходјат, кључи горници својих и сњедници и прч. служитељу својему или кухарици остављајут, тако, да от сих воли но том зависит јеже госту чашу вина или что ино подати — неимушче толико повјеренија во намјестницје, заклетих старцјех и прочих. — Јест же и такових, иже нарочитија, и аки собственија доми во нерњаворје имут, похождајушче ја часто прохлажденија ради, а братију прочују таковое что дерзновшују абие в цратвор закључајут. — Јако о приходјех гдјекоих монастиреј ниже самиј намјесник счетоводитељ сиј, что либо вједает, много же менше прочаја братија; њеци от них во карти играјушче множество новец монастирских расточајут, сродним својим и ближним без всјакаго обозрјенија имјение монастирское раскошно раздавајут, љеси монастирскија нешчадно опустошајут; — с брати.јеју в трапезје не .јадјат, но простјејшаја злоуготованија јастија, и худое вино и ракију им подавајут, — дијурни ограничајут на 80 к 70 фор. годјашчње, дополњајушче тија тако зовомоју кутијеју братскоју, — ко болним сушчим братиам љекарја незовут, ниже подвоз дајут до него хотјашчим отити; — монастир не јако обшчее добро, но собственое взирајут, братију во чем согрјешившују нехошчут духом кротости и по постојашчим правилом монастирским исправљати, но абие о отселении их во иниј монастир всјаческиј трудјатеја и неусиино дјелајут; — братију поносними имени називајут, вмјесто јеже честијуТих болшими творита и проч. Всја сија и сим подобнаја јаже Нам донесена сут, и ихже имјано исчисљати весма би долго било, за сеј крат судихом чесгностјем и пренодобијам вашим пред очеса ставити, да постидјатсја и цосрамљатсја они, ихже что сих касајетсја, налагајушче строго Архипастирскоју Нашеју властију, да имушче пред очеси објег

во постризје даниј, от всјех ихже ради обтужени биваете, конечно престати, на молитву и иравило церковное со подобателним ириљежанием и болшеју охотоју приходити, со братијами человјечески и братски постунати, имје нием монастирским по правилом часто довољно правити, чина и званија своего точно и вјерно держатисја и житием своим Хрисгијаном на созидание а не на разоренпе служити, братству же примјером всјакаго добраго дјела присно бивати вједасте. Уповаем же тако, что честности и пренодобија ваша благому сему и отеческому настављенију, но и вкупје и долженственому налогу Нашему точно внемљушче житије и поведение ваше во будушчее тако управљаги и пјоводити будете, јако би порицајушчим и жаљујушчимсја на вас ко тому уже повода ко далшими у самаго всевисочајшаго мјеста тужбетворенијам же и жалованијам — јаже би неугоднаја сљедства имјети могла — не нодали. А да би все сие во нрисној памјати јакоже ниње сушчих настојотелеј. тако будушчих остало, то повелјеваем сеј Налог Наш во обичниј окружних писаниј иротокол ввести. Нрочое одајушче всјех вас покрову и милости рсемогушчаго Бога со благонаклоностију и усердием Архииастирским пребиваем. Честностем и преподобијам вашим во Карловцје 21. Јануар 1837. благохотњејши и благожељатељњејши Сгефан Отанковић с, р. У циркуларном су протоколу ман. В. Ремете исечени два листа, на којима је ова опомена морала бити написана. У оповском нема је гакође. У беочинском је испод ње написано: „Аз монастирја сего настојатељ прочет премногаја во циркулар.је сем изношенаја изступленија, јаже њекими монастиронастојателем безимјано восписујутсја, зјело соблазнихсја ими; а тјем смјело отвјетсву.ју, и взискајушчеј потребје, пред свјетом доказати могу, јако всјех сих непристојностеј и аз конечно чожд јесм, а при моеи настијателствје, ни цодчиненој ми братии сија возписатисја не могут. Уб ј ашче при коих Настојагелех таково что бист, то иодобаше онија имена открити, а не в "обшче всја во једину категорију положити. Дионисие Чупић с. р. игумен.