Српски сион

ВР. 3.

СРПСКИ смон

Стр. 8].

3. Морални елементи социјализма по свом карактеру. Социјализам по својој задаћи и посљедицама. Задаћа цркве Христове, да васпостави савршени морал у човечанству, долази у сукоб осим личних страсти и порока, са закорењеним Формама колективног зла, које делује као зло домаће. То зло домаће маниФестује се у неморалном одношају међу разним социјалним класама. Поглед на међусобно понашање данашњих радпичких социјалиста са представницима буржоазије показује нам, да се осим аномалија личне воље, ваља борити и с влашћу антагонизма сврх личног, колективног, и да питање социјално-економско има особити значај за морално сазнање. Мишљење „да је социјално питање велика проблема нашег времена" овладало је свуда, па и у СФери богослов. наука. Сувремени се мислиоци старају, да пронађу начин, како би се зло које постоји у данашњем нашем животу отклонило. У тој тежњи прибегавају они разним, често и врло неморалним средетвима. Са низом врло неморалних појава сретамо се у новије доба, особито од времена реФормације, кад су религ. борбе заталасале зап. део Хришћ. света, те као природну иосљедицу новукле за собом и порициње значаја постојећег моралног закона у свету. Т. зв. „просветитељи", који су водили борбу против религије, приближујући се либералном правцу, знали су се сложити „у име неког вишег начела" с конзервативним, шта више и реакционарним иарти јама, чије негирање, да има над њима чега већег и вишег, доведе до уништења морала, који сво] извор у религији има. Мисао, да место религиозног морала уведу морал филозофски т. ј. да се моралне теме реше једино на основу човечјег разума, исказиваху особито људи из иоследњих векова, па шта видимо од тога? Данас се Спиноцина Етика учи само у историји ФилозоФије, а тако исто и покушаји других учењака у том правцу немају никакве моћи на општи морал. Покушаваху особито протестантски научењаци, да се уведе ОРПОКИ ОИОИ 1806.

„морал нросвете" место хришћ. морала, јер се мислило да ће просвета моћи испунити ону празнину, која би настала, кад би се одбацила религија, да ће се са интелектуалним напретком дићи и морал у људи. Но и тај просветни морал није ништа друго, до опет онај филозофски , а туче га у главу искуство, да не мора просвега ићи упоредо са моралом, већдаје „напредак наук& и уметности на уштрб морала", што нам и истораја сведочи да умно образовање и опадање морала иду упоредо, а да напредак наука, уметности и вештина нодржавају и помажу квареж морала, }ер — говори даље Русб — и стари Рим био је моралнији од новог, а ПЗпарта од Атине. А с чиме се сретамо у вишим, образованијим круговима у добу просвећености? Просвећеност ХУШ. века сматрана је и култивирана као привилегија и монопол виших сталежа. Отмени су се сталежи надметали по салонима^ које бољи јунак у неверовању, ко има више оштроумља у исмевању религије, али су се брижљиво сгарали да и варод не удари у ту при ]атну забаву. За народ је било го забрањено. А да би се то стање тако одржало, вигаи су се сталежи према народу вазда претварали, да су религиозни, одлазили су у цркву, али су међутим док се народ Богу молио,читали какав ласциван роман. Па и саме су се владе старале, да се нико не усуди о том народу што прословити. Сва су се средства употјЈебљавала да се ово ван извесних виших кругова у народ не шири. Нека отмена Франц. херцегиња у својим мемоарима даје упутства, како отмени сталежи треба да су спољашње религиозни, како треба да држе све цркв, обичаје, да народу добар пример иоказују. А неки Франц. кнежевић рече : „Простом народу треба оставити Бога, јер ће иначе изгубити поштовање према земаљском божанству, што свакако јесмо и морамо остати." Слично томе изражавао се и крунисани философ Фридрих II. Пруски, иа и ФилосоФСка царица Катарина II. Руска. И књижевници тога доба су слично томе исповедали. Они нису писали за народ већ за отмене. Енглески слободоумњак Болинброк вели изрично: „Религија је брњица за су6