Српски сион

В р. 3

СРПСКИ

сион

С тр. 83

чисту љубавирема човечансту, коју Хришћ. Етика проповеда, зашто они онда пеби стали под заставу хришћанства, па се у служби опћем добру не би сјединили с црквом? Али врло их је мало, који су расположени према цркви и религији. У Бакуниновом програму социј. друштва први §. гласи: „Друштво ово изјављује, да је атеистичко; оно жели, да се укине богослужење, да се вера замени науком, а правда Божја људском правдом". Социјално демокуатски недељни лист: ЕигШег \УосћепШаМ" пише: „Социјализам је чедо атеизма и увод у велики атеистички културни нериод". Лист „Уо1кзз1аа1" („Народна држава") иде још даље, те вели „да ће се са последњим теистом и последњи роб ослободиги, и да будућност мора нрипадати атеистама, јер се само у агеизму може наћи спас човечанству, које је за безумље нродало своја ваљана нрава". Виљем Блбс, који је написао историју франц. комуне, и коју кује у звезде, вели о вођама комунистичким „да то нису били само атеисте, него и материјалисте т. ј. да су своје мисли унрављали на свет, што га видеше иред очима, а нису се бринули за „други" имагинарни свет, који су оставили анђелима и врапцима". Други опет истичу, да буде стомак Бог будућем баш стога блаженом човеку. Истина има и неких, који се старају да даду хришћ. вид своме учењу, и проповеди своје ките речима св. писма. Светитеље и учитеље хришћ. цркве представљају као револуционаре. За њих је Христос први револуционар, Ап. Павле — агитатор, Јов. Крститељ — комуниста, а св. Вел. Три Јерарха — социјалисте. Но то они чине тако што им је тим начином згодније привући себи и обманути нростодушни народ, а не зато, да би у самој ствари искрено саосећали Хришћанству. Из Хришћанства пуног љубави би желили да сгворе злобно учење које руши, не мири, него подиже људе једног против другог. Мисли своје ослањају на Јеванђеље, које проповеда браство, опћу једнакост и љубав међу људима. Не увиђајући никакве разлике између хришћ. учења и својих

погледа, они говоре да Хришћ. и не би било то што је, кад не би проповедало ова начела, — љубав, браство и једнакост међу људима — што у истину чини. Кад уноредимо ова мишљења с Јеванђељем опазићемо, да се они нису без узрока позвали на то, пошто Хришћ. заиста учи тако. Оно је најнре огласило опће братство, љубав и једнакост, као начела социјалног живота. Оно је најпре позвало све људе у заједницу „где нема ни роба, ни госнодара. где нема пи мушког пола ни женског, где је све једно и у свему Христос". Али и поред тога, што се зна, да је социјализму нашег доба додељен велики задатак, задатак онај ради чега је Христос цркву своју основао, ипак не може се збли жити дух социјализма са духом Хришћанства. Натуралиста Уалас умесно напомиње „да истинито достојанство човечанства лежи у томе, што је оно способно за хармонију, што у развићу своме не мења своје физичке особине, но усавршава дух". А Хришћанство то и хоће. Оно не мења Физичке особине но усавршава дух. Оно није позвано да руши, него да преображава. Следећи моћној речи Исусовој: „Бог не посла сина својега у свет да суди, него да се свет спасе крозањ", Хришћанство је вршило своју мисију преображаја и у оним народима, који су били под најсуровијим обликом државне управе. Оно се дотицало грубости срца, радило на преображају разума, али никад није ни мислило на то, да наруши јасну зановест свога Спаситеља „Воздадите Кесарева Кесареви и Божија Богови". Да је хришћ. позвано да руши облике државне управе и социјални поредак, као што то неки тумаче, ми не би у историји хришћ. видели онако много иримера служења млађих старијима и себи равнима, не би видели како се Хришћани Богу моле за своје гонвтеље — римске цареве. Да је Хришћ. био иозив сувремених соц. и ком., његова историја не би нам износила ништа друго, до низ револуција, низ борби с државама и владама И тако Хришћ. се не бори против