Српски сион

вр. 3.

СРПСКИ сион

Стр. 85.

„агаче кто мнитсја вјерен бити во вас. и необуздает јазика своего, но лстит сердце свое, сего суетна јест вјера," что и свјати Апостол Павел на многих мјестјех потверждает, глагоља: „Тајат обичај благи, бесједи или растљених человјеков ^мом, и лишених истини, отступај от такових : Сија воспоминај засвидјетелствуја пред Господем, не слово пријетисја. ни на кујуже потребу, на разорение слишашчих, буих и ненаказаних стјазаниих отрицајсја, вједи јако раждајут свари, рабу же Господу неподобает сваритисја." Тјемже сего да не будет в семинарии Г. Архиепископа и Митрополита, обшчаго всјех отца и благодјетеља, постављаетсја над всјеми живушчими, или јешче жити хотјашчими в Оеминарии карловачкој, ин спектор честни диакон Петар РајковиЛ, иже должен будет имјети попечение, надзирателство же и труд, да би ученици посљедствујушчих пунктах в Семинарии жителствовали. 1. Всјакаго дне рано јегда зазвоњат перви крат в школу, вси да соберутсја в једину собу, и да једин прочитает молитви утренија и молебни канон пресвја тија Богородици, а други вси от мала даже до великога со вниманием чино да стојат и разсудително слушајут ; во вечер такожде абие јегда востанут от трапези, да прочитајут молитви на сон грјадушчим. 2. В недјељу и в праздники великија да будут вси в церкви, на утрени, литургии и бдениах, и котори сут свјешченосци и диакони, ти по прежднему урежденију да урјаждајутсја и служат, и то је Г. Инспектор должен јешче в вечер назнаменовати и наредбу у себе держати, ашче же кто би прекословил не имјеја извиновенија ни јединаго, силен јест Г. Инспектор семинариста ашче мал јест наказати орудием обично в шкоље употребљаемим, ашче же велик будет, или њест житељ Семинаријски, но други каки ученик, а не хотјел би облешчихсја, или диакон служити, то таковаго своему ма- !

гистру первјеје да огласит, из которија школи будет, а потом Г. Префекту. 3. Авлију Семинаријску и сосуди чисто да держит, такожде халини, чижми, кошули, и прочаја их одјејанија чисто и на своих мјестјех да содержатсја. 4. Хљеб, дрва, свјешчи и ивлишества, да би неимјели, и всуе негорјели би, но всјак би приљежал своему ученију. 5. Ашче би услишал Г. Инспектор, кои би једин другому псовал мајку, или срамотнаја глаголал, или пјевал, абие за перви крат малому лозоју три пљаги да даст, а великому камжиеју, не смотрја на лице, ашче би кто он бил, ибо всјак честни должен своју чест хранити, а то уже њест честен когда другаго безчестит; јегда же и втори кр§т услишит что, кто би вишереченија пункти преслушал, то шест пљаг да примет; јегдаже јешче не пришеди во чувство, или ожесточилсја, и третиј крат дерзнет псовати мајку, то уже пјати надесјат пљаг да даст; а (чего Боже недажд) ашче би кто дерзнул вјеру псовати, или закон, или душу, то за перви крат абие пјатнадесјат пљаг, а за втори тридесјат да примет, а за трети нам да објавит. 6. Карти и прочија игри безчинија, кличи, пјесни, не точију да би в Семинарич не бивали, но ниже би глас их слишалсја тамо, ашче же би кто безсовјест* ник дерзнул тајно сие творити, таковаго силан јест Инспектор аки непочтенаго обручати тако, что би слова знатна била на љадвијах. 7. Други ученици без дјела да би в Семинарију не приходили, безсједованија ради, но ашче кто би имјел кое дјело до коего, то честно би пришел, и здјелав свое дјело, абие да исходит. 8. Всјак семинарист из келие своеја изити хотјашч, должен первјеје обзнанити Г. Инспектору, причину куди, и дља