Српски сион

Отр. 111

ју њежнаго сердца моего сказати и изЈаснити. Знати труждајушчихеја, и поминати наставники јест духа, благодарением дитпушчаго, дјеложе милое Вогу, Вогу разумов, Царју всеја твари, и људем, в коем нетокмо днес Христијане, но и древнп народи, јакоже Персиани јуност своју упражњаху, мњашче, јако неблагородни человјек, всјак грјех противу всевишњаго сушчества, благодјетелеј и пријателеј сотворити силен јест. А когда труждајушчихсја и наставников поминание удоб творити должно ? Всегда воистину, а наипаче тогда, јегда обшчи глас прослављает такових јешче с нами живушчих мужеј дни торжественија. Того ради, когда видјатеја днес отверста сердца свјашченства, воинства окрестнаго,* граждан здјешних, и всјех добрих православних Христиан, о благоденствии Твоем радујушчихсја особеноју к Тебје љубовију горјашчих, и привјетствија благајаТебје приносјашчих, како шежное веселие наше о шчастливом дни Твоем в сердци утаитсја? лицем и јазиком указуетсја само, и ми ниње свјашчењејшују должност мним бити, благодарнаја чувствованија наша Тебје открити, желанија же искренаја с тољ добрими иних творенми сочетати. За сие аз вјерни провозвјестник карловачкија јуности, под Твоим покровителстом учашчијасја, поминају пред всјеми, свјашченое лице Твое окружајушчими, чести достојншими свидјетели, подвиги Твоја неусипнија и труди, имиже трудилсја јеси просвјешчати и возвисити род наш от дне, воњ же јединогласними Сербов, да истинствују, тољ очевидно Бо жественим манованием на Тја мисли и сердца своја обративших, на престол Архи-Епископски в Карловцје возведен бил јеси. Бједное тогда било Сербов образование, Германии почти подобно во времена Бонифациа и Карла учение основајушчих; једину здје обрјел јеси школу славенскују малују, в нејже једин токмо наставник дјетеј малое число чтенију и * У то је доба било у Карловцима народне војоке — ландвеЈ ,и. Уред.

писанију обучаше: ниње при училишча Твоим родољубивим усердием и присним старанием установил јеси, толико Славенских учителеј ; тогда ниже сљеда школ Латинских, Шемецких здје видјел јеси: ниње Твојеј мудроствију и ревностпју цвјетет Гимназиа, лучши прочих и намјеренију своему согласњее от начала до конца текушчи; тогда непјела здје лира Аполона, укрошчајушчаја нравм, ниже Клии писанија читати или слишати била, оторгајушчаја древност из чељустеј всја појадајушчаго времене, проелављајушчаја достопамјатнаја људеј дјела, и таја безсмертними содјелавајушчаја: ниње Аиолон с Музами и Клио жилишче свое в Карловцје воздрузити возљубиша; тогда Јестествословија, Творца силу и премудрост величајушчаго, здје ни черти; Географија разумному земли обитатељу нужднаја, била невједома; Начатки Благонравија и ЈБубомудрија, јегоже. притјежа ние једино по Исократу Атинејскому, ученику Горгии, и витии Греческом, безсмертно јест, непредлагахусја, јако губа води ишчушчему уму Сербскому: ниње тој да реку из дјетка сим наукам приљежит. Что возглагољу о богословских науках, клир сербски утверждајушчих и просвјешчајушчих ?, что о пјении и чтении церковном, славу и благољепие храма Господња возносјашчем ?, первија не били, а последњаја всја, или невидјехом, или не в том, в немже днес суг рјадјеже и блистании. Науки убо словеснија, Поезија, Риторика и проч. јакоже мудри Сенек глаголет, человјека душу к приобрјетенију добродјетели приуготовљајушчија; вЈежество Јестествословија, имже глубина богатства, разума, и премудрости Божија познаваетсја; нравственаја философија, по коеја здравим правилом должности к Богу, к нам и ближним нашим легчае понимајутсја, радостњее исполњајутсја, бољее нежели у иних Гимназии Твоим родољубивим сердцем и отеческим попечением ниње цвјетајут, јако тјеми прежде ревностију шестих пјестунов украшеној јуности, јешче и богословским наукам от тјех