Српски сион

О тр . 110.

Бр 4

ности дедуцирају све проспекте и стварају свој систем. Крајне конзеквенције оваких начела било је сурово и чулно уживање земаљских добара Морал таког учења понизио је човека до скота, који је сваки природни осећај у човеку угупшвао и топио га у чулном уживању. Овака начела поткопавају како индивидуу, тако и заједницу, и морамо поновити, да крв, која је за време Франц. комуне потоком текла, била је одмазда за корупцију, коју је Франц. атеизам — материјализам — за време Француске револуције у свима слојевима на и државног живота Француске проузроковао. То је крајни резултат сваког рђавог начела, да за собом носи рђава дела, која траже људске жртве, од којих човечанство нема никакве користи, оеим ноуке. Карловци, на св. Три Јерарха 1905. Огњан МангуловиЛ.

Митрополијски карловачки двор. д. р. Као што су владаоци и велике спахије имали у својим дворовима разне чиновнике и служитеље, који су се називали дворским чиновницима и служитељима; тако су их имали и карловачки митрополити и владике. Да се види, каквих је било дворских чиновника и служатеља у карловачком митрополијском двору 1839., за време митрополисања Стевана Станковића, који су скоро сви били у двору и за време митрополита Стевана Стратимировића, који је умро 23. Септембра 1836., а Станковић је изабрат за митропрлита 11. Новембра 1837.; наводимо доле наведену табелу. Наведене плате подразумевале су се у бечкој вредности — шајну, те по томе су протосин^ели и архиђакони ималв плате 100 фор. шајна или 40 ф. сребра данашњег новца. Тако мале плате — 100 ф. ал у сребру — имали су дворски калу^ери, који су уз то били и професори богословије све

до смрти патријарха Рајачића, и тек је патријарх Маширевић повисио им плату на 300 фор. И поред тако малене плате, а уз то и чекања и по 10 —15 година док се долазило до архимандрије — Ан^елић је тек после 16 година постао архимандритом; ипак су одлазили у дворске калуђере један Пантелејмон Живковпћ, Стојковић, Каћански, Николајевић, Грујић, Ан^елић, Живковић и многи други њима равни. Ал да, друга су оно била времена, а друга данас. Данашњи је век век паре и електрицитета, те као год што се чини да се поред свег брзог путовања, полагано иутује; тако се исто по гдекоме чинило и чини, да и поред брзог напредовања, споро напредује. Из тог доба — у ком су дворски калуђери чекали по 10- 15 година док су дошли до архимандрије,' те имали и времена да се свестрано спреме за свој будући положај — и било је таквих детића, да је н. пр. један јеро^акон Гаврило Хранислав, потоњи владика бачки 1812. био у стању оваку беседу саставити, коју је на св. Стефана и. г. изговорно Георгије Магарашевић карловачки ђак. „Високопреосвјашчењејши, високопревосходителњејши и високодостојњејши Господине АЕпископе и Митрополите, Господине наук насадитељу и покровитељу милостивјеши! Пред свјашченим лицем Твојим, посредје початаемих слушателеј став, јегда провјешчати начинају, стидом њеким обимајусја паче, нежели силоју паренија моего риторическаго ободрајусја: уста моја њекотораја токмо реченија произнести паче, нежели витијствовати дерзајут. Но јегда очее Твое снисхождение к ју ности учашчејсја помишљају, јегда милост Твоју, јејуже јунаго витију Сербскаго, слишати благоизволил јеси, умному оку моемо представљају, и љубов Твоју к Музам, дшчерем оним небесним в памјат привожу; дерзају, дерзају аз всја, јелика днес чувствују, по желани-