Српски сион

1>р 4.

С тр . 109.

више. То је нека духовна сила моралне покварености, то је зла и рђава наклоност наше воље! На послетку, да кажемо и оио, што је најгоре, али и иотоуно истинито: ми смо сви сами по себи егоисте — себичњаци, али само V разним облицима. Ова себичњачка стихија меша се у све, па и у најлепше врлине и квари их и само је наше правосуђе може да савлађује. Од ове покварене нрироде ми се не I можемо да ослободимо. Истина имамо моралну савест и раснолажемо моралном слободом наше воље, али нас ова морална савест не може да ослободи од зла, које је у нама, него нас само изобличава. мучи и казни, кад зло чинимо. Сила наше воље помаже нам да владамо собом, и уздржавање је веома важно, али ни у колико не мења рђаву наклоност срца нашег. А ми сами себе окивамо, па постајући робови моралног закона ми не стижемо правој моралној слободи. Да би били бољи, нужно је да се наше срце ирепороди и да се наша воља облагороди. Канту је доста било да учи „да Је сваки дужан да ради противно својим сопственим рђавим наклоаостима", но лако је разумети, да у овоме не постоји истинити и највиши морал. Зато је Шилер против ове идеје врло умесно казао: Побеђивати срце, ја не сматрам за малу ствар и похваљујем победиоца, али налазим, да је победа средством срца већа, на поштујем и дивим се победиоцу. Но да се ова победа постигне, нужно је да се срце врати у своје природно и редовно стање, али ко то може постићи својим сонственим силама? Шилер каже: „Треба да кроз златна врата лепога уђемо у отаџбину моралне слободе", — но погрешност и ове идеЈ 'е одмах ј *е откривена. Никаква нриродна сила нашег духа не може од нас створити нове и боље људе. Но од куда и са које сгране треба да дође номоћ овоме овако бедном и жалосном стању? Ни виша морална знања, као што мисли Сократ, ни овакав социјалистички рад, не могу овде ни у колико номоћи. За ово је нужна Божанска љубав међу људима. Јер када је друштвени дух добар,

нроникнут хришћ. начелима спроведљивости, братства и љубави, — оида се у животу добри односи еами међу собом слажу. Узвишени образац таквих односа даје нам хришћанско друштво „када у иарода, који верова, беше једно српе и једпа душа". (Дела Ап. IV. 34.) Дакле главна заблуда непозваних васноставитеља друготвеног благостања састоји се у томе, што они хоће споља да накаламе ово благостање, а оно се може развити само из доброг друштвеног морала, из чувања закона, хришћ. правде и љубави једног према другоме. Из овакове нак њихове науке данас већ велика маса света извлачи такве посљедице, да се од њих и сами учитељи морају грозити. Те су посљедице нрво унрављене нротив држава, „јер —- ве;'и Хубер — последњи основи државпог живота леже- на религиозном уверењу народном. У њему имају. народи целу своју метаФисику, своје појмове о Богу и свету, о нрироди, о правима и дужностима човечј'им ." А велики философ Шелиг ниоао је: „Цела зграда човечјих дела може се сравнити са сликом, коЈ *у Ј "е вавилонски краљ у сну видео: — — —. Кад би се из државе и Ј 'авног живота могло све ово извући, шго је у њима метаФисика, то би се и они истим начином срушили. Права је метафисика част, врлина; ирава је метаФисика не само религија, него и ношговање закона и љубав к отаџбини". Посљедице науке социјалиетичког агеизма нису само управљене против државе, већ и против целог људског друштва и против сваког човека нојединца. Жалосно ј - е, али се мора нризнати са Фламарионом „да у то време, кад разум чуди свет својим успесима и проналасцима, човечанско срце опада у оеећајима, понижава се, . . . осећања се у срцу гасе, живот духа све више подлеже животу физичком". Ово је тачка, где се најјаеније очитује незнанствено становишге сувремених социјалистичких друштава, у нитању основног чачела њиховог — љубави нрема човечанству — у име кога они онако смело, а као што видимо и без довољне оправда-