Српски сион

Бе. 4

готов је одмах да пристане на све, чим мисли да би се могло иобољшати његово ста ње, а особито му за срце пријањају тобожње симпатије, са којима им ови пропагатори излазе на сусрет. Но таква пропаганда је убитачна за човечанство, јер да заузме веће димензије, претила би опасност целом човечанству. Искрени пријатељ народа и човечанства мора гледати, да ублажи социјално зло на најњежнији начин, а не сме пристајати уз убитачна начела којима се зло само повећава, место да се уклони. Ми морамо бити на чисто, да социјално зло стоји до нас самих, да се оно најлакше може уклонити или бар ублажити, ако народ просвећујемо економски, ако га васпитавамо да је кадар одржати се у опћој конкуренцији, а особито морамо имати на уму, да се помоћ не да насилно изнудити, већ да се међусобном љубављу беда чајвећми тамани. Социјалног зла је било одкад је људи и људске заједнице и биће га увек. 0 овој истини сведочи васцела историја човечјег развића. Велики умпи рад и филосоФске етике старог света, бавгћи се питањима о уклањању овог зла, беху већ изгубиле наду на проналазак истинитог нута. Они признају потребу правог руковођача у међусобном понашању социјалних класа. У Платоновом дијалогу између Сократа и Алцибијада, каже Сократ: „Морамо чекати, док нас неко научч, како треба да се понашамо према Богу и према људима". На ово Алцибијад пита овако: Па кад ће доћи то време, и ко ће бити тај учитељ? Ја бих се веома радовао да видим тог човека. Кад је Цицерон изнео сва ФилосоФСка мњења његова доба о човекову стању рекао је: „Природа нам је дила само неке мале искре знања, па и њих брзо гасимо нашим заблудама и неморалношћу и зато, нигде се не види нриродна светлост у њеној правој чистоти и Ч) а ЈУ и Песници ii философи свију народа исиунили су своје списе нарицањем над животом свога времена — на општим недаћама живота. Истина да они не наричу неиосредно над злом и његовом нревлашћу, али је ииак извесно, да је један део њиховог нарицања и туговања у нризнању

човековог моралног пада. Истина је, да васцео живот и сви проналасци старих Јелина дишу младошћу и веселошћу што су неки писци већ и прославили, па ипак они ћутећки нризнају, да, и ако се над колосалним ироналасцима старе Јелинске технике вечно светле карактери старих Јелина, ипак у њиховој нојезији влада тешка меланхолија. Скоро сви грчки несници такмиче се у томе, који ће јаче да оплаче ништавост човечијег живота. Овако такмичење почиње још од Омира, који је први човека назвао „најбедаијим од свију бића". Римљанин Плиније каже, да између свију саздања, само човек ноздравља плачем дан свога рођења, као да предосећа тешкоће и невоље, које га очекују. Природеим невољама додаје Плиније и моралне. Због тога он и каже: „Нека се сваки од нас тепш тиме, што је ирирода нодарила човеку иједно од највећих блага — благовремену смрт и усрећила нас тиме, што нам је дала и снаге да је ао вољи примамо". Тако и Сенека каже: „Сви смо лукави. Што другоме пребацујемо, то и код себе налазимо. Као лукави и нодли ми и живимо међу лукавима и нодлима." Ову стару, тако често нута јасно изражену истину предвидео је Христос, па је упућивао своје верне, да се сматрају као браћа, као деца другог оца. Ненрактичност иројеката, сувремених реорганизатора социјалних прилика наших, састоји се у томе, што се не узимље у обзир грех, већ се извор свих невоља тражи у Фактичној организацији друштава. Моћ страсти у човеку тако је велика, да влада над његовим моралним осећањем и само добро васпигање и законска строгост у стању су да ту моћ ограничавају. Капт, који чини изузетак при оцењивању човекове моралне моћи и сматра, да је савест довољно јака, да ограничава па и нобеђује страсти, ипак говори и о неком основном злу у човеку, које је укорењено у њего вој природи и ностоји јаче од сваке наше мање одлуке. Ова нокварена морална природа, ово — по Канту — „основно зло" није само проста сила наше природе, но је нешто