Српски сион

Б р . 4

СРПОКИ

смои

«'тп 107

еоцијалиста — ово је некако несвојствено човечијој природи. подједначити све и свакога, слично томе, као што на пр. видимо код стада оваца. Присталице овог учења губе иснред очију, да се у самој ирироди поред тежње за једнакошћу опажа и тежња за достојном неједнакошћу и разнообразношћу. Када те тежње не би било, тада нрирода не би могла продуковати ни једног организма. Неразумно одбацују они и морални закон, који неизбјежно ставља човека у подчињени одношај према друштвеном норетку, сматрајући га посебном кариком у ланцу тога поретка. Проноведаици овога учења објављујући збацивање постојећег друштвеног поретка и увођење потпуне једнакости у употреби земаљског блага, које је преко потребно, да свако поједино лице буде срећно, заборављају да се управо тиме осуђује индивидуум на највећу зависносг од друштвеног механизма, при чему се срећа претвара у нову Форму незадовољства и несреће. И не могуће је у самој ствари довести ову свеопшту једнакост до тога, да учинимо све људе једнаким по силама душевним и телесним, што се не могу изменути њихове природе. Од самог рођења су људи неједнаки но величини снаге и способности, па кад у извесном човечјем друштву не би било неких виших правила за управљање, то би свакако јачи и паметнији вређао слабије и простије. Ова је истина сама по себи појмљива. Социјализам потврђује исту очигледно, кад за средства својим циљевима у практици употребљује закон борбе за опстанак, и дозвољава и признаје као законита свакојака принудна средства, па и неморална дела, а свему овоме даје сувремени значај, јер — веле — ово је потребно само донде, док се води борба са старим поретком ствари; а у борби су свака средства дозвољена. Но пита се: Како ће се из раздражења и мржње моћи одједаред јавити мир и љубав? Како, да се одмах у људи, који се труде да посеју злобу и незадовољство, побуде тиха братска расположења и осећања? И да ли је могуће веровати људима, навикнутим, да

све обарају и руше, да могу кадгод да буду успоставитељи мира и среће ? Признајемо, да сви проноведници љубави, који се усуђују ићи својим сврхама, револуционарним путем, у самом почетку, не одају се десиотским намерама. Многи с почетка може бити да су одушевљени најлепшим и најплеменитијим намерама; али кашње, кад су већ ступили на опаки пут омразе и насиља, и навикли се користити рђавим средствима при постизавању својих циљева, и сами не примећавајући на крају свога рада постају равнодушни према сваком злом делу; тако да се на крају место заједничког добра код њих јављају лични интереси и рачуни. Зар није овако увек и на практици било? Дела т. зв. минетерских пророка, кад им је после сељачких ратова у 30-тим годинама 16 ог века пошло за руком да у ВестФалији на неко време оснују комунистичко царство; страшнр револуционарни терор у Франц. при Крају 18. столећз; помамна гомила париских комуниста у 1871. години: то су историјске сведоџбе, како се показују на делу ови проповедници љубави према ближњем! ТТТта више данас их има и таквих, који су већ и не прикривајући се за опћу љубав наспрам човечанства, прешли управо на учење о личном благу, о личној угодности као последњем цвљу човечије жудње, а егоизам као главни мотив свакојаких предузећа. А кад они тако раде, тим мање могу они задовољити овим радом сам народ, у коме се старају, да нробуде опће незадовољство са садашњим стањем, те да би помоћу њега самог т. ј. народа порушили постојећи поредак, — не могу за то, што такав пут не води народ срећи, већ га још више уиесрећава. Може ли гладан или жедан добити олакшицу, од тога, што се труде да само у њему изазову и појачају глад и жеђ? А баш тако унраво и поступају данашњи реФорматори социјалних прилика наших. Они проповеђу својом простом народу о социјалном злу највише допринашају да се међу сами прост народ шири песимизам. Јер кад народу само споменеш његово зло,