Српски сион

Јбр. I

С тр . 115.

рисати сузе за непрежаљеним митрополитом Севастијаном, чија би се блага душа пред ирестолом Свевигаљега томе највише обрадовала. С тога, молећи Бога, да утеши ожалошћену паству епархије скопске што скоријим избором достојног замењеника упокојеном митрополиту Севастијану, пзмолимо се, да намучену хришћанску и српску душу његову тамо горе упокоји и рајским насељем награди, а овде на земљи, међу нама вечити спомен имену његовом очува. Вечна ти иамјат блажвноуиотсојени владико наш Севастијане, вечна ти аамјат!

Иравила за калуђере. Приопштио: Д. Р. ССвршетак). XI. Митрополит је Јосиф Рајачић, на годину дана по свом именовању за митрополита, саставио и својеручно написао правила за калуђере. И ире, него што би их изнео пред конзисторију, послао их је на увид игуману оповском Иринеју Радићу, да каже о њима сво.је ањење. Кад је прочитао мишљење Иринејево о њима, није их ни износио пред конзисторију, те за цело време свога митрополисања и патријарховања није никаква правила за калуђере издао, осим упуства од Августа и Септембра 1854., што га је издала под бр. 51. Апелаторија, која је упуства саборски одбор 1876. у српском нреводу издао као своја упуства. Ми ћемо овде навести „вечнаго ради восноминанија" и правила Рајачићева, и мњење Иринејево. Всјем обшчежителним Монастирем. Вђ Карловцје 9-го февруара 1844. Начало жигија монашескаго всегда и во всјех предјељех круга земнаго бје: отврешченија себе, взјати крест свој, и посљедовати Христу Господу нашему. Из сего свјатаго начала проистекоша свјати они објети, ихже лица во чиње монашеском спасение души својеја ишчушчаја торжествено пред олтарем, сије јест пред лицем всевједушчаго сердца и утроби испитујушчаго Бога полагати обикоша: објети

воздержанија сије јест всјаческаго умершчвленија плоти; својеволнија нишчети, сије јест ничего во жизни сеј непритјажавати; и совершенаго смиренија и безпрекословнаго послушанија. Точное хранение сих објетов јест твердоје основаније чина монашескаго, состављајет свјатињу монахов, и водит их прјамо к предположеној и пожеланој великој цјели: к вјечному спасенију. Објети сија своја свјато храњашчи и по них жигие свое ироводјашчи монаси, сут свјет миру, сут крепчајши столв церкве Христови, сут неноколебими вјери Христози утверж^ение, сут во плоти Ангели, неувјадјаемим в.јенцем слави увјенчани. Попраније же сих објетов јест кљатвопреступленије, јест фарисејскоје притворство, јест превара Бога и человјеков, јест хула на духа свјатаго, и причинајет временоје и вјечноје души губителство. Монаси објетом својим невјерни прикладни сут волком во овчијих кожах, иже под притворством смиренија и невиности расхишчајут словесноје стадо Христово, растљевајут спасителноје богопосних отец наших намјереније, иже свјатија монастири создаша, да би ишчушчи спасенија душам својим во тјех безопасно обаче богоугодно на созиданије и утјеху православних Христијанов жителствовати, и деноношчно всевишњеје сушчество прослављати возмогли. Се Братије! образец добраго и худаго монаха! вјернаго и невјернаго раба Христу и Богу нашему!! Носите ли ви перви или втори на себје? Јесте ли сол или смрад земли ? Јесте ли свјет или мрак мирови? Јесте ли во плоти ангели или дјаволи ?! — киждо да испи тат совјест, серце и утробу своју, и обрјести будет свидјетеља сему или оному. 0 кољ шчаслив аз Архијереј Ваш бил би, јегда би болшеје число совјести Ваших за перви образец Вам свидјетелствовало !! Обаче полдругољетноје искуство на горчајшују печал моју иначе свидјетелствујет; велика бо част Монастирежителеј цјел своју конечно остави, во разнија пороки впадши и крајне мирјанстовати наченши. Не хошчу аз изчисљати здје всја до слуха мојего нришедшнја пороки монахов, понеже хошчу свјатаго чина их ради молчанијем таковија нреити, надјејасја, јако разврашченије их до верховнаго степене њест пришло, и јако воспоставленије чиноправленија, иорјад-