Српски сион

О тр . 114.

1>р. 4.

у недоумицу: шта више да жалимо, кога пре да тешимо? Да ли уде ереће српски парод у овим крајевима, који ево у току три годипе пре времена једно за друго изгуби три достојна своја архипастира: Дионисија, Фирмилијана и тебе, добре оче наш; изгуби вас онда, кад сте му на]потребнији били и кад сте били у најбољој снази и моћи да љегове нужде задовољите! Хоћемо ли више да жалимо и бринемо: чиме да утешемо твоју честиту браћу, сестре и осталу родбину, која се тобом дичила, синовце, којих си нада био и о чијој си се будућности и издржавању и на два дана пред смрт своју бринуо? Или ћемо највише да жалимо тебе самог, што ћеш у гроб сићи, пре него што си у прави живот и зашао, тебе, који си, са тугом и жалошћу душу испустио, не за то што си жељан живота био, него што ти се није дало, да осгвариш намере и жеље, које си за добро ближњих својих гајио, да послужиш светој цркви и роду своме и онда, кад си се за ту службу још потпуније спремио. Родбина ће жалити, али ће жалост ублажавати иомишљу, да је одгајила сина, који јој је име прославио и у целом народу познатим учинио; да је дала роду своме задругара, који се сонственим трудом и врлинама својим на највиши степен попео, а на нуту к томе свуда светле трагове оставио. Не плачите дакле сродници и друзи, него благодарите Богу, што се ваш мили покојник у овакој части и слави привремено с вама растаје. И дух покојног архипастира нашег, који око нас сада лебди, има чиме да се успокоји. Смрт је, истина, покосила митрополита Севастијана у најбоље доба, онда кад му је додељено најшире ноље рада. Он је на смртном часу са тугом бацио пооледњи духовни поглед пред собом приспеле за жетву нозлаћене њиве у том пољу, које су га_, оскудне у оваквим жетеоцима, жудно очекивале: али је у исто време за собом видео прошлост своју и у њој примерну марљивост ђачку, своје пуно идеала и корисног труда учитељевање у Љубижди, славном Призрену и Пећи, украј извора

српске старе црквености и образовања. Па ни доцније седмогодишње ђаковање његово на Халки није било просто предано спремање за вишу службу цркви и народу свом, него је, учећи себе, саветима и сарадњом у свима црквено — школским пословима нашим у Цариграду узгред вршио дужност истинског православног свештеника и родољубивог Србина. Сви ћемо се дуго сећати његових лепих радова у „Цариградском Гласнику", који су одавали у њему ретког духовника и просвећеног Србина. Па и књижевни радови, које је за време школовања свог на грчком језику написао, били су из наше црквене и пародне прошлости, дакле из области љубави према свом роду узете. Као митрополит такође је радио колико је могао. И ако удаљен од своје епархије и заузет пословима око отклањања сметња његовом доласку међу нас, опет није ни часа на своје стадо заборављао, него је нреписком са својим заступником заузимањем код Велике Цркве за решеЉе важнијих епархиских нитања, пиоменим саветима и упуствима и архипастирским посланицама сво, јим руководио паству своју, колико је то из онакве даљине могуће било. Према томе, опет је са мирном душом могао поћи Богу на истину и дати Му рачуна о своме животу и раду. Али је најнеутешнија жалост пастве покојникове, која од толиког времена бива годинама без својих духовних поглавара, а, кад их с муком добије, није срећна да јој живе и радом својим црквене и школске послове унапреде. Свенггенству, учитељима свему српском народу епархије скопске и његовој омладини најтеже је наћи речи од утехе; они са најдубљом жалошћу дочекаше смртне остатке свога, тако дуго очекиваног, митрополита Севастијана и са оправданом забринутошћу их отпраћају вечној кући његовој. Место вештачења и тражења безуспешне утехе за све нас, ожалошћена браћо, помолимо се Богу, да ово буде последње искушење, које нам шаље, и надајмо се, да ће нам Н>егова правична Промисао и увиђавност све те мајке васељевске цркве пошиљањем новог митронолита Србина, брзо и стварно уб