Српски сион

Ст,- 134.

В р . б.

и свој харз отслахом за јего ко свјетлому царскому двору (то јест) за берат и Ферман царски. 2 А ниње јего пошилем со сим Нашим нисмом ко христољубију вашему да јего очевидно узрите, и сердцем возљубите, и о всаком Благополучии да се со шним договорите јеже јест на ползу и јему и вам, и со швим господи да пођете, и иоказати им да имате јего за. владику себје бвти: и во всјех дјелех добрих за јего код господе глаголати: ионеже знате колики је долг умерши владика оставил, за кое ми је и самом за удивление бало: обаче что много словути, ио ниње и новонареченому вам бити Архиереју, сноборствујте јако покорением и честију, тако и царево лено исплаћајте (јеже јест) димпице и вјенчанице. Попови же царев харач љепо да издавате без всјакаго прекословаа, сице же и руку помошчи воздадите јему: и во всем благооокорни јему бивајте, тако свјашчепи чип, тако и мирски правовјернл чарод В прочем — — 1736. Мца Дек. 7. В Патриархии сербској Пећи. * * * Кад је 1737. Аустрија заратила с Турском, те је натријарх Арсеније морао побећи из Пећи, и дошао прво у Србију, а за тим у Карловце; тада је с њим прешао и владика ахиљски — ужички — Алексије Андрејевић. Како је и кад је Алексије дошао доцније до костајничког владичанства, о томе је иисао довољно наш пријатељ нроФесор ирота Милутин Јакшић у својој кљизи: „0 Арсенију IV. ЈоваиовиИу Шакабенти". Карловци 1899. Ми ћемо овде да наведемо само грамату царице Марије Терезије од 1741. Октобра 24. о његовој потврди за владику костајиичког, и грамату — патеету — патријарха Арсенија од 1741. Децембра 1. Царичина грамата гласи: 5 По Ферману султана Махмуда од 1731. ивдатог патријарху Арсенију тач. 11., патријарх је морао иввадити царски берат — ферман — ва сваког новог епископа, и тек пошто би га добио, носветити га Уред

Ми Марија Терезија Божиеју поспјешајушчеју милостију Хунгарии — — — вједомо творим и силоју сих на зеание даем имже еадлежит, всјем: како почтењејшаго иногда и љубезњејшаго родитеља Нашего освјашчееое цесарское и кралевское величество вјечнија памјати сверху народа Илириков особливоју всегда ношашесја милостију. Тако и Ми по пријатии правленија Јего краљевств и нровинции всјех, насљедним правом и Нам пришедших милостиво устављаем, тојжде народ за заслуги, јаже вјерностију Аугустному дому Нашему ово ниње, ово паки прежеими досље времени в себје показал јест; равним усердием љубити и тојжде (народ) всјакују свободу давше, јавно освицјетелствовае показати : за неже убо Нам честниј Алексиј Андреевић епископ прежде Ужици епархии Турскиа за милостивјејшее даррвание Костајничкаго. Зринополскаго, ЈЕике же и Грбаве греческаго закона, неунитскаго епискона, в Нашеј краљевине Кроапии сушчагс, по преставлении честнаго такожде СтеФаеа Љубибратића, от њекоего времене пред сим вдовствујушчаго, јако надлежит, предлагал, да би избрапие јего епископекое прежде сего уже бившее не токмо всевисочајшему Нашеју кралевскоју властију потвердили, но и при вручении реченаго епископата Костајничкаго, сими надлежателстви, имже падлежит, всевисочајше повељели, јеже би јему Алексију Андреевићу при јего сана отправлееии всегда от помошчи били, и ходатајствовали, да би от всјех греческаго закона људеј за епискоиа Костајничкаго, Зринопољскаго, Лике и Грбаве признан бил. и јему би от јего епархии жителеј чино и ностојано послушествовалосја в тјех, јаже к духовној јурисдикции надлежат. Ми на тое сим јего всецокорњејшнм предложением возбуждени, разсудивше просјашчаго горјашчују ревност, и изјашчнују к Аугустному дому Нашему вјерност, имиже аки жезлом, понуждее, при начаље ниње бившиа турскиа брани оставив в тјех странах епархију своју, в еашиа предјели в' ступил, учением такожде нштиа же и нра вов чистотоју и разсудним в дјељех образом ,