Српски сион

ОТР. 186.

СРИСКИ сион

В р . 7.

2.) гогпода свештеници појединих прото»резвитерата, да споразумно са свештенством других протонрезвигерата своје дијецезе, у овогодишњим протонрезвитератским зборовима изаберу своје изасланике у ширу конференцију, а у сиислу споменуте окружнице, те о избору тих изасланика да најбржим начином известе Одбор Седморице, како би овај те изасланике могао за времена позвати у односну ширу конференцију. 3.) господа окр. протопрезвитери, да овогодишње протопрезвитератске зборове сазову најдуље до конца маја о. г. Одбо р Седморице У Карловцима, 22 марта (4. анрила) 1905. Тајник Председник Радослав Маркови! Јован Јереми$ парох у Инђији. окр. протопре8витер Карловачки.

Књижеван приказ. Проповеди И ексхорте на недјељна еванђеља преко цијеле године са дисиозицчјама на главније мисли тих јеванђеља. Нмписао проф. Алексапдар ЖивановиЛ, правосл. свештеник. Прва књига — цијена К. 3'50. Сарајево. Прва српска штампарија Р. Ј. Савића, 1904. (одштамаано из „Источника".) Обична је појава, да се у нашој литерарној критици ћутке прелази нреко већине дела која ваљају — којима се нема дакле много шта замерити, — те чије авторе не може немилосрдни критичар ио вољи „цепати". Немарност наша према свему што је добро и корисно, као да је постала већ онћом цртом нашега друштва! Та немарност, или блажије да се изразим: та оића индиферентност, у резултатима својим повлачи за собом тешке носљедице; — и лако може наступити нотпуно мртвило, на посве необрађеном иољу богословс.ке књижевносги наше, кад и онако данас на прсте се избројати може оно неколико људи, што још озбиљно на том пољу раде. А данас је баш потреба већа, но икад што је била, да се развије што живљи, што интензивнији рад на том пољу, те да се тиме подкрепе и ојачају потребна средства у практичној борби са разним струјама невере и религиозног индиферентизма, којима, је заражена не само наша

интелигенција, него већ, на жалост нашу, и нижи слијеви народа нашег! Писац дела, коме наслов горе исписасмо, — човек је широких иогледа, истински предан узвишеној служби својој, те пун љубави и ревносног жара за добро и срећу народа свога; а јер је свестан оне свете истине, да само онај народ може бити истински ср^ћан, који је у религиозно-моралном правцу ваљано васпитан, — није пожалио труда, да васпитачима народним, у том смислу, пружи шго бољег и што сигурнијег помоћника. Стога је и написао горње дело и у њега излио љубав срца и снагу ума свог. Скоро је година дана, како је то дело угледало света; — па шта видимо? Од толиких наших богословских листова, да световне и не спомињем, само га је „Богословски Гласник" приказао и свешгенству као ваљано дело нрепоручио. — Иначе се муком прешло преко њега. А неби смело тако бити ни с обзиром на наше прилике, а ни због ведности дела. Ово је код нас нрво дело своје врсте изложено у лепом смислу, задахнуто топлогол искрене љубави и проткано свежином здравих мисли. Богат извор сваком свештенику за пастирско-проповедничку службу његову; а здрава лектира и сваком нравославном Србину. Све што досада рекох о овој књизи и њеном автору — рекао еам на основу свога живог уверења, што га стекох проучивши ово дело, те ћу, у колико ми простор овога листа допушта, изнети главне карактеристичне црте, које дижу цену дела и дају му вишу ирактичну вредност. Ми имамо тек неколико, и то омањих, зборника проповеди, али и од тих неколико само ваља; па и ти што ваљају немају нраве практичне вредности за свештенство, јер је у њима много колорита месних околности и повода због којих су проиоведи говерепе. Напротив Живановићева збирка ироповеди нема тога, те је врло подесна за све свешгетенике ио разним крајевима нашега народа. Садржај ових проповеди, као и ексхорти, јесте чисто опће религиопно-морално учење православне цркве — нужно сваком иравославном хришћанину; а сређено је у ногпуној логичкој вези и хармонији, изложено са пуно душевне топлоте и патетизма — уирављено од срца к срцу.