Српски сион

Б р . 7.

СРПСКИ СИОН

( тр . 187.

Стил му је лак, леп, жив, цоетичан управо апостолски. Узиимо само напр. из друге проповеди: „0 покојању" — ово место: „Каже се: најтеже је познати себе. А ја бих рекао : није тешко познати себе, већ је тешко човјеку иризнати , да .је грјегаан. Заамо ми добро сваки себе, колико ко вриједи, али — но знамо са\ о у себи, а нијесмо ради да и други то зна А чим човјек није онакав какав треба да је, заблудио је. За то вам кажем, да је за нас речена прича ова". „Чудни смо ми људи! Није нам тешко згрјешити, а како се тешко покајатл ! — Како нам је лако удаљити се од Бога, а како тешко повратити Му се. Изгледа нам повратак срамотан, а гријех нам није такав изгледао! Многи се боји клетве људске, а не страши се клетве Божје! — А зашто је тако то! — А требали, да је тако?" — — Зар није ово изложено у духу апостолске проповеди ? А такових места пуне су његове проповеди и ексхорте! Богата машта његова, уз јако памћење, пружила му је многе лепе слике, метафоричне изразе и згодне присподобе, — а све то учи нило је, да му је стил не само богат по садржају и леп по одлику, него и разумљив. •У њему нема ништа превисикога (изузев нека места у екхортама) за најниже слојеве народа нашег, ништа пренискога за највишу интелегенцију нашу. Добро је сватио опће иотребе времена, те уцознао религиозно-морално стање нашега народа. Стога се и труди, да што више утиче на срца, да у њима буди осећаје — како би ови развили јаку вољу за добро, те учинили сваког човека сретним. У дивној хармонији с религиозним одушевљењем развија се код њега и живо патриотско осећање са лепим ентузиастичким акцентом. Прочитајмо само ове редове из његовог ускршњег поздрава. „Радује се човјек сунцу на уранку и весело га поздравља, и ако га сваки дан види: увјек му је мило и драго, као да га први пут види. Весели се човјек птичјем цвркутању и ужива у њему, и ако га сваки дан слуша Радује се божићном звону, слами и чесници, и ако га свако године очекује. Иа тако нан је мио и поздрав „Христос воскресе!" — тако нас усхићује и свијетло Васкресење, тако нам

пуни груди миљем и данашње славље. Та данас нам је Ускрс и дај Боже — увијек нам ускрс био! Дај Боже, да и ми — ускрсли — друге ускрсавамо, да и ми — просвијаћени — друге просвјећујемо !" ■' „Наши стари са мачем у руци ускрсаваху слободу паћеничког нашег народа. Ви ћете памећу и разбором — јер тијем се данас војује _ ускрсавати и црепорођавати народ свој, да и Србиву сине трајни ускрс његових нада и народних идеала. А то ће бити, ако будете кадри уздржати у њему љубав премд светој вјери православној прадједовској, ако му узбудете могли снажити понос његов народни." Особиту важност његовим проповедима и ексхортама и даје и то, што му је у њима моћ аргументације снажва, што му је св. Писмо и Оци црквени — највећи авторитет, те што се врло опрезно служи и суђењима здравога разума. Никад он не заборавља на оне моменте, где треба понут ове Паскалове: „НитШег-Уоиз, га180П лтир^8ап1е; 1аЈвегуоиз, гакгге ппћесШе" — смпри се разуме слаби; умукни природо немоћна ! — да поступи и заклони се за највиши авторитет св. Писма. При аргументацији упада у очи и то, шго речи св. Писма увек преводи на чист народни језик, а цритом брижљиво пази, да се тачно очува копија мисли, или их, по потреби, снабдева потпуно умесним илустрацијама. Ово је бесумње врло добар поступак, јер славенски цитати силно сметаЈу јасности стила, те не одговараЈу сврси. Ваља већ једном и код нас кидати са свима старим неумесним, а често и врло штетним, предрасудама. У Живановићевим проповедима, а особито у ексхортама, поред опћег насушног елемента, доста је и апологетичког, —- што је врло нужно у ова времена, кад је већ тако рећи и сва атмосфера наша заражена разним струјама невере. Тако напр. апологетички расправља о посту, о лажном стиду, јавно се прекрстити, о васкрсењу Хрисговом, о опћим цртама невере и т. д. Посебице, што се ексхорти тиче — уверио сам се, да су оне врло спремно удешене како по облику, тако и по садржају. У њима је све живо и ведро изложено — управљено више срцу него ингелекгу, да може загрејати