Српски сион

С тр . 188.

СРИСКИ сион

Б р . 7.

и одушевити, те вољу пробудиги и учинити је активном. Идеал им је учинити младића морално јаким, карактером — срећним човеком ! У томе се ове ексхорте нарочато одликују и од многих ексхорти иризнатих иемачких ексхортатора, као Марка, Маха и др. Живановићеве ексхорте имају у себи више живота и топлпне, апелују више на срце него на ум, и ако достојну пажњу н уму обраћају. Код Немаца је баш обратно ; они више пажње поСБећују пнтелекту, те су више докгринери, него религиозно — морални васпитачи — сгога им је тон заиста сухопарнији и ладнији ; а призната је чињеница, да схоластичка подела, ма била и у најбољој системи, код проповеди и ексхорта одузимз много живости, те више шкоди садржају и умању.је ефекат, него што користи лецоти одлика. Та формална подела помаже само памћењу онога, који говори и ученим људима, ко.ји су привикли на тај метод ; дочим већине слушалаца, најбоље упамти оно, што је дирљиво и практично. Тако о томе суде и одлични стручњаци старијег и новијег доба (Дицеро, Фенелон, Дипонлу и др.) Но не може се ни тврдити да у Живановићевим ексхортама нема поделе. Она фактички постоји и ако не формално, те је боља и природнија од прве. Зар ово није подела, и то стварна подела, кад се ексхорта почиње са пријатним уводом, иза кога се прелази на изпагање опће мисли, а по том на ређање чињеница простим, јасним и изразигим начином ; те за тим изводе погребни закључци ? Зар у Живановићевим ексхортама, као и у ироповедима, не извиру све главне мисли једна из друге ? Зар није код њега све у најтешњој најлепшој логичкој вези ? — Оваковим ће се начином увек бољи успех постићи него цепкањем ексхорте на односне формалне делове. Стога се и не слажем са мишљењем г. Ив. Маширевића, исказаним о облику ексхорте, приликом приказа ових Живановићевих проповеди и ексхорти, у „Богословском Гласнику" за прошлу годину. Маркове и Махове ексхорте заиста су садржајем богате, али у ефекту су слабе, да пробуде у срцу осећаје н развију активну вољу — а то треба управо да је главна сврха ексхортирања. За то Живановићеве ексхорте, особито за наше ирилике и црема природним особинама нашег народа, куд и камо више одтоварају него поменуте немачке!

Диспозиције Живановићеве такођер су богате садржајем и у природном логичком реду поврстане. — Њима се је за то врло лако служити. Да завршимо. Са Живановићевим ироповедима и екехортама добила је наша сиромашна богословска књижевност одличну иринову, а свештенство српско ваљаног практичног иомоћника у вршењу једне од најглавнијих дужности својих. Свештенство наше, свесно своје дужности, нека својски пригрли пружену му братску помоћ, а вредни автор нека и даље устраје у мучном, али нлеменитом раду свом. Беловар. Рад. М Грујић.

ЛИСТАК. В е с т и. (Богословско квижевно друштвс „Олога") у Карловцвма почело је у пме Божје да остварава своју замисао о издавању књижица за народ религијозио-моралне садржине. Мислимо да није потребио много говорпти о користи ове ствари, кад се зна колики успех пмају оваки подузеци код других народа, тим пре што је ова лепа појава изникла у врло згодан час — у време готово опћег индиферентизма нашег друштва (особпто интелигенције,) према питањима вере и морала. Сваки час се чују жалосне речи, да се и наш „прост" народ све више удаљава од своје цркве, неки немар или равиодушност успављује га, гаси онај огањ љубави према крсту Христову и лепој вери православној, за коју су наши дедови пролевали крв своју. Није се томе чудити: жпвљп додир нашег народа са западном цивилизацијом изазвао је код њега друге интересе, привукао је љегову пажљу на другу страну — умножене нотребе, а средства иста као п пре, ако не још оскудније троше душевне силе народа на борбу за материјално-економски опстанак, те му не остаје ништа или бар врло мало времена за размишљање о Богу, цркви, вери, моралу. Ако игда, то у овако тешке дане позвани су свештеници н учитељи народа, да га што чешће подсећају на Бога да не даду вери да слаби, и да отупп осетљивост моралвог осећаја, јер без вере и морала н економски силан народ на путу је к пропасти. У тешким пршшкама диже се наша вредна богословска омладина, да принесе и она, колико може и колико јој доиушта време, своју лепту, свој скромни