Српски сион

Бг. 8.

СРИСКИ сион

С тр . 203.

пата милостивјејте резолвирахом, тако за то не само в напред поминаниа да не творит, по епископ костајнички от такове титулатуре толико јавњее да возудержитеја, јелико Ми како о том разумјели будем, другим неповолним начином казнити принуждени будем." Дано у Бечу 18. Септемврија 1750. (Рук.) И тако, не само да се није допустило, да се на место умрлога владике Хрватскосеверинског Симеона Филиповића, постави други владика ; него се није допустило ни то, да владика костајнички, коме је припало исто владичанство, да сме носити назив : костајничко-северинско - марчанског владике! А то је све чињено само с тога, да би унијатски марчански владика могао лакше приводити нравославне Србе на унију. И тако је 1750. свршено и решено питање о Хрватско-северинско-марчанском владичанству, када је званично потпало и сјединило се оа костајиичким владичанством. Ну, оно није задуго ни под њиме остало, јер 1769. у саборској је седници од 22. Септембра нрочитана царска заповест, но којој: „Епархија костајничка касираетсја на овакови начин: да половица епархије дојдет Даиилу Јакшићу, владики карлштатском, а половица епархије — а то је бивше хрватско-северинско-марчанско владичанство — да дојдет Арсенију Радивојевићу, владики славонском-пакрачком; а за ЈосиФа Стојановича, владику костајничког, царско величество промислити хоће, како и он живјети будет". После сабора држани се Синод одупирао томе укинућу, на иослетку је морао попустити, те је у § 21. регуламента од 1770. назначено било, да се ч оно има укинути и поделити. Владици костајничком ЈосиФу Отојановићу, који је молио, да се остави до смрти своје на владичанству, у место тога, одређена буде годишња мировина од 1500 Фор. Ну, пре него што је било изведепа раздеоба костајничког владичанства, умре 27. Јануара 1771. горњо-карловачки владика Данило Јакшић. Митрополит Јован Ђорђевић, у своме писму од 18. Марта 1771. владици пакрач-

ком Атанасију Живковићу рече: „Ми надјејахомсја по преставлении Г. Еп. Карлштатскаго Данила, новаго онамо Епископа избирати, но ниње противное бист, занеже Их Величесгво повељевајут, да г. Еп. Костајнички Јосиф на карлштатску премјеститсе, а јего Епархија Костијничка на карлштатску и Вашу пакрачку подјелитсе, и прочее у Костајници небудет нарочнаго Епископа". (Рук.) Дознавши за тако решење царичино владика Стојановић, као што се види из писма митрополита Ђорђевића, писатог 19. Априла 1771. поменутом владици Живковићу: „— код веевисочајших мјест предложение учинил и просил, да би он на Енархију пакрачку, Ваше же Преосвјагнченство на карлштатску премјешчено било из узрока, что епархија карлштатска врлетна и брдовита, по коеј на коли ходити неможно, но на коњу јахати, а он ради старости своје по брдах јах!ти неможет." (Рук.) - . • • ' Ова се пак Стојановићева жеља не иснуни, чему је без сумње допринео много и митрополит Ђорђевић, пошто он у своме писму од 16. Маја 1771. писатом поменутом владици Живковићу, рече на бојазну његову, да га не нреместе у Плашки: „— — обаче њест бојатисја, и ми бо здје недремлем. но о Бозје бодрствуем. Тјемже небојтесе, идјеже њест страха, занеже брат и сосјед Ваш (Стојановић) преселитисја имат в Карлштат, а Вашему Преосвјашченству доброназиданију резиденцију у Северину оставити". (Рук.) Митрополит је Јован Таорђевић под 9. Нов. 1771. објавио из Беча српскоправославном народу, живећем у вараждинском генералату и крижевачкој жупанији — дакле некадашњем хрватско северинско-марчанском владичанству —, какво је царица расположење учинила у ногледу костајничког владичанства, те им огласио „за закопаго њиховога от Их Ц. к. апостолическог Величества всемилостивјејше утвержденаго Епископа Преосвјашчењејшаго Г. Атанасија Живковића Епископа Пакрачког с далшим отеческим Нашим увјешчаиием, да како садашнему тако и всјем будушчим Еиископом пакрачким дол-